Naša  se deca ubijaju medjusobno, i više nam nisu potrebni  unutrašnji i spoljni neprijatelji. Ubijaju se i tuku svakodnevno, pucaju jedni na druge ogorčeni onim što smo im od života dali – ako jesmo. Novine su prepune čitulja mladih momaka i devojaka koji odlaze. Starci kojima je kao i meni vreme su nekako manje zastupljeni ili se manje primete- ne znam.

Osudjujemo i komentarišemo svako na svoj način a meni je žao svih tih dečeka koji su samo hteli da pokažu odgovornost i  bar malo drugačiji pristup svom haosu koji ih okružuje. Naravno trudimo se da budemo mudri kad komentarišemo postuke baš njih i takvih  kakvi jesu, ali tu mudrosti nema i ne treba da bude. Sve je tužno i jasno kao dan- ma kakvi, kao mesec dana.

Nismo im pružili ništa, nismo ih naučili bitnim stvarima a oni odvažni, prepametni i hrabri što smo ipak nekako potajno od njih i tražili. Mala je uteha što ni sebi nismo uspeli da pružimo ništa- ali njih nismo smeli da ispustimo- nismo nikako.  Svo to prozivanje i imenovanje je manje bitno jer bilo da ih zovemo „navijači“  „huligani“ ili nekako drugačije oni su naša greška- greška koje se teško može ispraviti.

Okanimo se politike i sličnih gluposti. Hajde da se posvetimo našoj deci i budućnosti- dok još nije kasno. Probudi se Srbijo … ovaj ružni san ipak predugo traje.