Kroz taj deo grada odavno ne prolazim. Trudim se i kada  moram da proletim, bez osvrtanja jer se svega i svačega tuda prolezeći setim, ali tog jutra sam baš „zaglavio“.

Već dugo nisam u gradu a i sve se nekako promenilo. Lica koja obično srećem u zaista retkim šetnjama mi ne znače ništa osim kad sretnem retke školske drugove koji su odlučili da tu ostanu ili kada u liku nekog „deteta“ naslutim čije bi moglo biti, pa se prisetim lepih ili manje lepih ljudi i dogadjaja i vratim u prošlost koja ponekad zna da pošalje odvratne poruke i signale. Sve to ipak nekako prodje već posle par koraka ali ovog puta tako nije bilo .

Park je tog  jutra bilo prepun sveta,  i poželeh da prodjem tuda. Hiljadu i jedan razlog zbog kojeg već toliko godina izbegavam ovaj prilaz nije bio dovoljno jak i krenuo sam- hrabro a kao da sam znao.  Sunce je tek preskočilo  zgradu „distribucije“ pa je jutro bilo prijatno u mom „zabranjenom“ delu grada mada je gore prema selištu  po ulicama već peklo sa svih strana.

Primetio sam da je puno zelenila, ne baš zelene boje – ali ‘ajde. Primetio sam i da se počelo voditi računa o tom delu grada kao i pokušaj da se od parka napravi muzej rudarskih mašina. Lepo.
Posle sms poruke koja mi je na tren skrenula pažnju sa prizora oko sebe digao  sam pogled i nastavio dalje ali … Ugledao sam šokiran devojku koja me je zauvek oterala iz parka  /ili berem onoga što se tada tu nalazilo/ osvrnuo se oko sebe ali sam ubrzo primetio da za njom ide jadan par  okičćen kesama i tobicama, prepunih pijačnim potrebštinama. Bio sam zbunjem i priznajem pomalo uplašen dok je prolazila pored mene ali nekim čudom sam ostao miran.  Iza nje su očigledno išli njeni roditelji i tada sam shvatio.

Moja velika i dugo neprežaljena  ljubav iz gimnazijskih dana se lagano približavala mada to verovatno nikad ne bih shvatio da pred njom ne videh njenu sliku i priliku iz gimnazijskih dana. A to je on- sad sam ga video prvi a voleo bih i polednji put.

Prošli su- odglumila je da me nije prepoznala … a nisam ni ja nju mada je još uvek lepa. Ne znam kako bih vam dočarao tok svojih misli u tom trenutku jer sam se našao usred bujice nedefinisanih osećanja ali setih se pesme Djordja Balaševića koja je bila aktuelna pre mnogo godina kada smo raskinuli i kada sam bio neutešno tužan i razočaran.

Mladost – ludost.
Neverovatno je koliko se par stihova ove pesme poklapaju sa onim što sam video.

Borsky