Nostalgija je bitno stanje modernog sveta, reakcija kako na inovacije, tako i na traume. A imamo mnogo primera za to u skorašnjoj istoriji Balkana

INTERVJU

Muzikolog svetskog glasa, profesor Džim Samson sa koledža Rojal Holovej na Londonskom univerzitetu, bio je učesnik nedavno održanog naučnog skupa „Muzički modernizam – nova tumačenja” koji su organizovali Muzikološki institut SANU i Odeljenje likovne i muzičke umetnosti SANU. Težište njegovih dosadašnjih istraživanja nalazi se u muzici romantizma, naročito u stvaralaštvu Frederika Šopena. Poslednjih godina, međutim, posvetio se izučavanju različitih muzičkih tradicija na Balkanu. U razgovoru za „Politiku” izložio je svoje poglede na modernost i modernizam koje je detaljno elaborirao u svom uvodnom predavanju na skupu u SANU.

Razmatrajući problem modernizma, u Vašem ste predavanju koristili istorijske i geografske diskurse, sa naglaskom na Balkan. Kategorija nostalgije je bitna u Vašem tumačenju?

Želeo sam da pitanju modernosti i modernizma, velikom narativu evropske kulturne istorije, priđem preko male priče koja je primer za veliku priču, ali je u stanju i da je kritikuje ili dekonstruiše. A moja mala priča, moja studija slučaja, tiče se sefardskih Jevreja u Sarajevu i uticaja modernosti na njih od vremena uspostavljanja habsburške vlasti 1878. godine. Stvorena je neka vrsta samosvesne kulture sefardskih Jevreja u ovoj oblasti, čime je na izvestan način stvorena i prošlost te kulture. A to je velika tema modernosti, ideja da se stvara svoja sopstvena prošlost. Modernizam kreira specifičnu simbiozu između inovacije, s jedne strane, i tradicije, s druge. Otuda referenca na nostalgiju. Smatram značajnom knjigu „Budućnost nostalgije” Svetlane Bojm. Ona tvrdi da je nostalgija bitno stanje modernog sveta, reakcija kako na inovacije, tako i na traume. A imamo mnogo primera za to u skorašnjoj istoriji Balkana.

Govorili ste i o kategoriji prisvajanja (aproprijacije), sugerišući da takozvana autonomna sadašnjost najpre bira, pa prisvaja svoju prošlost, što suštinski utiče na izgrađivanje identiteta.

Teško je, bez sumnje, reći kada se prošlost završava, a počinje sadašnjost. Iz sadašnjosti, sinonima za modernost, raspravlja se o celini prošlosti i prave se nagodbe. Istoričari često prisvajaju prošlost, izvlačeći iz nje priču kakvu žele. Prošlost postaje neka vrsta stabilne slike po kojoj se crtaju stvari koje su neophodne da bi se sadašnjosti obezbedio poželjan legitimitet. Izgradnja nacija, kao što je poznato, suštinski je povezana sa takvom konstrukcijom prošlosti ili „izmišljanjem tradicije”.

U predavanju ste naglasili da se izgradnja identiteta zasniva na mehanizmu kontrasta…

Upravo tako. Više puta sam upotrebio termin ili–ili da bih opisao ono što smatram bitnom karakteristikom modernizma. Stvaraju se međusobno isključujuće kategorije, kao na primer većina–manjina i sve je to povezano u kompleksu ideja koji nazivamo modernizmom. To isto možemo videti ako posmatramo veliki narativ istorije evropske muzike. Od vremena vajmarskih debata (List, Vagner) vođenih sredinom 19. veka jasno se može pratiti kako se repertoari postepeno razdvajaju i nastaju tri međusobno isključujuće kategorije muzike koje možemo nazvati modernističkom, klasičnom i popularnom ili komercijalnom.

Za razliku od modernizma, postmodernizam nije zaokupljen simbiotskim odnosom sadašnjosti prema prošlosti koja se konstruiše?

U postmodernizmu je zaista vidljivo oslobađanje od takve vrste prinude, od onoga što obuhvatam terminom ili–ili, ali nastaje nova vrsta takvog isključivanja, jer ipak još donekle traje neka vrsta crnih lista. Neke stvari nisu na raspolaganju. Ali ja ne volim da povlačim jasne linije između modernizma i postmodernizma. Moglo bi se reći da postmodernizam prilično drsko tvrdi da modernistički poduhvati više nemaju vitalnosti. Blisko mi je shvatanje da je postmodernizam zapravo deo modernizma.

Kada ste počeli da se interesujete za balkanske muzičke tradicije, i šta Vas je opredelilo da ih proučavate?
Počeo sam da se bavim njima tek pre dve-tri godine, a voleo bih da se to desilo ranije. Pre toga sam bio dostigao jednu tačku u svom radu kada sam osetio da mi preti opasnost da ću reciklirati iste ideje do kraja svoje akademske karijere. Možda je želja za promenom bila, da se malo našalim, i simptom krize srednjih godina. Bila mi je potrebna nova tema, ali to ne znači da sam se slučajno opredelio za Balkan. Oduvek me je fascinirao ovaj region, još od vremena kad sam ga prvi put posetio sredinom šezdesetih godina prošlog veka, putujući auto-stopom. Tada se vrlo malo znalo o kulturi Balkana, što se nije mnogo promenilo do danas. To potvrđuje i naučni skup koji je upravo završen. U razgovoru sa drugim učesnicima iz inostranstva, posebno onima iz Engleske i Nemačke, stekao sam utisak da je ono što su mogli da saznaju tokom svog boravka u Beogradu bilo pravo otkrovenje za njih, jer su došli sa vrlo malo predznanja o muzici i kulturi Srbije i šireg regiona.
Melita Milin /  (Foto Z. Anastasijević) Politika