Čekanje stvara previše slobodnog vremena. Možda je baš tu i rešenje – ubiti vreme. To jest, pametno ubiti vreme. Inače ono glupo ubije tebe

Izvor: Politika / Pogledi sa strane,  Pise: Marčelo

Pozvan sam da učestvujem na tribini koja ima za cilj bodrenje mladih u manjim sredinama. Mesto dešavanja: Ečka, kod Zrenjanina. Hm, kad sam bio klinac, tribine su mi mahom bile dosadne –- a sad sam na strani onih koji treba da ih učine interesantnim. Činilo mi se da je glavni problem ležao u preteranoj faktografiji: neki bezlični ljudi bezbojnog glasa bez prestanka deklamuju frapantne podatke o ovome i onome, a to sve do te mere sterilno da se ne bih štrecnuo ni da su mi kazali tačan datum moje smrti. Okej, dajem tri bambija onom čiki što nam je u srednjoj objašnjavao zašto je dobro dobrovoljno dati krv: uglađen, s bradom i brkovima, prosed, govor mu barokno nakićen, a oči hipnotišuće – bio sam savršeno ubeđen da mi se obraća vampirčina lično i da je poenta u ljubaznoj molbi da se njegovima da krv na taj fini način, da ne bi udarili na plan Be i posisali nam je silom – odma’ tu, tad. Oni što su čantrali o sidi i delili jeftine kondome bili su najneubedljiviji, a svojim insistiranjem da je HIV ama baš svugde naterali su mahom svakoga da pomisli: „Pa majku mu, ako je to već neizbežno, šta onda ima da pazim”.

Jako ozbiljne stvari – ali, džaba ti poruka ako ne stigne na adresu. Kada sam održao niz tribina sa Markom Vidojkovićem – tema: Kako muzika i pisanje utiču na promenu svesti ljudi – suočili smo se sa još jednom opasnošću: svaki oblik socijalnog delovanja služi da okupi istomišljenike i ohrabri ih u veri, mnogo ređe da se nečiji pogled na svet iz korena promeni. Glavni cilj je to drugo, a mnogo prisutniji učinak to prvo. Otud moja skepsa – ali, hej, pa nećemo sedeti skrštenih ruku zato što, gle čuda, (još) nismo promenili svet. Na kraju, ako nekom klincu mogu da poslužim kao primer za nešto dobro, verovatno bi mu značilo da čuje od mene lično šta mu zborim.

Odlučio sam da izlaganje započnem ka’ doktor – dijagnozom. Po mom skromnom mišljenju, sveopšta učmalost nije problem – nego pojava, situacija na terenu. Više ne vredi naglašavati, postalo je uobičajeno i dobrano dosadno kad neko usklikne: „Ej, boga ti, pa mi smo očajni”! Bajaga – „Dobrojutro, ovo iznad nas je nebo…” Nedavno su minovinari tražili da prokomentarišem „tekuća pitanja”–odgovorio sam da su ta pitanja, naprotiv, stajaća – već 20 godina. To je tako i gotova stvar. Pravi problem je sin te situacije – naime, ona je izrodila čekanje. I to ono najgore, beketovsko– ono čiji je rezultat ne samo što Godo nikada ne dolazi, nego što s vremenom zaboravljamo i šta to tačno čekamo.

Isto tako su me skoro pitali da li i ja čekam Dačićevu odluku. Obavezno, reko’, samo to radim, sedim i čekam da mi neko doda lenjir da bih povukao pravu liniju. Najopasnija posledica očaja: ničim izazvano uverenje da treba sačekati u bunkeru, dok oluja prođe. Svesno priznavanje da ne umeš da odsviraš note svog života bez dirigenta – čija je palica ni manje ni više nego čarobni štapić. Čudan moto za naciju koja je, od svih čarobnih štapića, najčešće sretala onaj što bije po rebrima. Međutim, mi smo u svetu poznati kao veliki ljubavnici – dakle, obdareni – i valjda zato nikako da prekipi i dođe do čuvenog usklika „…e, pun mi je k…!”; teško napuniti toliki kanister. A što je najgore – zapravo je lakše trpeti. S druge strane praga je svet, veliki svet koji te izaziva i stavlja na razne probe – ako samo sediš i čekaš, nije ti dobro, ali makar ti stalno nije dobro na isti način. Lepota dokolice. Zamka u koju smo se upetljali, jer su nas mediji tako dresirali:„Samo još ovo, pa smo na konju!” Zato ljudi više ne veruju da vredi raditi na sebi. Čekanje stvara previše slobodnog vremena. Možda je baš tu i rešenje – ubiti vreme. To jest, pametno ubiti vreme. Inače ono glupo ubije tebe.

Zato sam klincima ispričao nešto što sam davno čuo od Kana, slikara iz Jagodine. Onomad, dok sam se bavio crtanjem, na jednoj likovnoj koloniji objasnio mi je kako izgleda njegov prvi čas, kada dobije novo odeljenje (radio je kao nastavnik likovnog). Tip uđe u učionicu i nacrta krug na tabli, a onda vikne: „Loš je svako ko ima slobodno vreme!” Sedne da upiše čas i pusti klince da se totalno zbune. Onda ustane i označi jedan deo kruga. „Ovo je vreme kad spavate.” Onda označi još jedno parče. „Ovo je vreme provedeno u školi.” Pa još jedno. „Vreme za druženje i skitnju. Pa vreme za hobi”. I tako opetuje, nabrajajući sve moguće aktivnosti. Na kraju, ostane jedan sasvim mali deo. Njega ofarba, i kaže: „E, vidite – ovo je slobodno vreme u pravom smislu reči: sasvim prazno, bezidejno. Besciljno. Ko ima ovo vreme, taj ne zna šta će od sebe. Tada ljudi postaju loši.”

Naravno, klince plaši debela šansa da će svaki vid inicijative biti neshvaćen i ponižen – od ove mase što čeka. Kazao sam im da je to sasvim normalna pojava – cela čekaonica refleksno mrzi onog što je došao na red, jašta. Ne treba se obazirati na to, jer takvi te koče i onda kad te javno mnjenje naziva uspešnim. Što više junoša to shvati i uzme život u svoje ruke, to veća šansa da čekaonica napokon shvati da šalter uopšte ne radi.