Ne treba biti prorok pa videti da će se talasi brutalnih nasilja i dalje izlivati na ulice srpskih gradova.
A kakvu poruku šalje država? U istom danu kada vlast najavljuje zabranu profašističkih organizacija, sud rehabilituje potpisnika pakta sa Hitlerom. Može li se živeti u šizofreniji?
Skinhedsi su 18. oktobra 1997. godine ubili trinaestogodišnjeg Dušana Jovanovića. Ubijen je samo zato što je bio Rom. Imao je prelepe krupne crne oči i bio je dobro i nasmejano dete. Bio sam na njegovoj sahrani i ceo život ću pamtiti jednu scenu – dok su ga sahranjivali čuli su se zvuci pesme „Tiho noći moje zlato spava”.
Suđenje ubicama trajalo je četiri godine. Osuđeni su na desetgodina zatvora i već suna slobodi. Toliko košta život trinaestogodišnjeg deteta.
Za vreme školskog odmora 14. marta 2005. pretučen je Nikola Kovačević. Preminuo je posle tri dana kome. Imao je 16 godina. Bio je odličan učenik i sportista. Bio sam na njegovoj sahrani. Njegova sestra je išla u isti razred sa našim sinom. Bio sam svedok neopisivog bola njegove porodice.
Četiri i po godine traje borba Nikolinih roditelja da ubice budu osuđene. Gde je tu pravda? Ili po novom zakonu o informisanju ne smemo o tome pričati, pošto nema pravosnažne presude. Znači li to da o smrti Nikole Kovačevića zauvek moramo ćutati? Da se sa tim moramo pomiriti? Ja neću.
Nedavno je u centru Beograda masakriran Bris Taton. Umro je nekoliko dana kasnije. Huligani, ekstremisti, neofašisti, navijači, banda razularena. Ko god. Ubile su ga zveri. Vlast je obećala brz i efikasan sudski proces. Nadam se da će obećanje ispuniti. Bar zbog toga što iza Brisa Tatona stoji francuska država. I svaka im čast. Iza naših žrtava ne stoji naša država.
Naša država je stala iza izgrednika koji je pobegao sa mesta zločina. Stali su iza njega sa milion dolara potpore. Za to ima para. Za genijalce, mlade naučnike iz Petnice – nema. Za naučnike koji desetmeseci nisu primili plate i iz protesta spaljuju svoje diplome – nema para. Za studente koji bi mogli da pređu na budžetsko finansiranje – takođe nema para. Pravda ne stanuje ovde.
U zemlji u kojoj se traži pravda za Uroša, ne traži se pravda za Nikolu. Evo, ja je tražim. Tražim pravdu za Nikolu Kovačevića! Za njegov prekinuti šesnaestogodišnji život.
Pre par dana video sam suze u očima devedesetogodišnjeg starca Miodraga Vasića. Njegova ćerka Olivera umrla je pre 17 godina zbog nestručno izvedene ozonoterapije na jednoj privatnoj klinici. Sedamnaest godina traje suđenje i njegova muka. I niko nije hteo da ga sasluša, sem Rasima Ljajića, koji ga je posetio u njegovom domu. Jer jedino Rasim u ovoj zemlji ima sluha za ponižene, potlačene, unesrećene.
Gnev. Bes. Očaj. Beznađe. Sirotinja. Jad. Čemer.
Gladni i poniženi ne mogu voleti državu koja ih ignoriše. Unesrećeni ne mogu voleti državu nepravde. A ona, nepravda – po pravilu pogađa isključivo male, obične ljude.
Zato država juri Dražin grob s većim entuzijazmom od Dražine rođene ćerke. Jer to je nekome politički profitabilno. A beskonačni sudski procesi nikome nisu zanimljivi. Tu nema političkih poena.
U Srbiji su sad rehabilitacije– čak i dokazanih fašističkih saradnika – pravi pravosudni hit. Ostaje nam samo da se pitamo kakve političke poene može doneti bekstvo od antifašizma i ponosno stavljanje na stranu fašista i kvislinga?
Ovde se najekstremnije organizacije neguju čak i u nekim crkvenim krugovima. Istim onim koji su ostrašćeno protiv parade homoseksualaca, ali im pedofili u sopstvenim redovima uopšte ne smetaju.
Puno toga je lažno. Licemerno. Samo su stradanja istinita.
