Jedna od zabrinjavajućih tendencija u postdemokratskom svetu jeste rastuća sklonost raznih vlada da upravljaju u tajnosti, ograničavajući informacije koje predočavaju svojim građanima. U Sjedinjenim Državama ta tendencija je bila pojačana terorističkim napadima 11. septembra. Bušova administracija iskoristila je strah prosečnih Amerikanaca da bi donela Patriotski zakon i druge zakone i predsedničke „izvršne naredbe“ kojima ne samo da je pružena veća fleksibilnost vlastima u ograničavanju ustavnih i građanskih prava američkih građana, već im je dopuštena i široka primena kategorija „državna tajna“ i „predmet od nacionalnog interesa“, što im je opet omogućavalo da skrivaju od javnosti svoje akcije i odluke.
Postojala je velika nada da će Obamina administracija brzo iz korena promeniti te tendencije, tim pre što je novi predsednik, u predizbornoj kampanji i prvim nedeljama svog mandata, nebrojeno puta naglasio da će veća „transparentnost“ upravljanja biti jedan od prioriteta njegove administracije.
Nažalost, pokazalo se da Obamina administracija nije naročito raspoložena da ispuni predsednikova obećanja. Kao i njenim prethodnicama, i njoj je veoma stalo da sačuva „povlastice izvršne vlasti“ (tradicija koja omogućuje predsedniku da zaobiđe Kongres kod proglašenja privremenih zakona i podzakonskih akata). U isto vreme, odluka predsednika Obame da ne skine oznaku tajnosti sa fotografija i drugih dokaza zlostavljanja i mučenja u Abu Graibu i Gvantanamu, kao i napori administracije da ograniči zaštitu koju pruža novi, u Senatu predloženi zakon, koji bi trebalo da očuva pravo medija na zaštitu poverljivih izvora informacija, pokazuju da je i ova administracija, bar jednim delom, prigrlila navike Bušovog tima. U atmosferi opadanja predsednikove popularnosti, postoji opasnost da će rasti privlačna moć netransparentnih odluka i širokih mogućnosti da se tajnost opravdava nacionalnim interesima.
Ovo nije samo američki problem nego karakteristika postdemokratskog sveta koji smatra da efikasno upravljanje nije spojivo s punom transparentnošću i da političkoj eliti treba dopustiti da sužava javnu debatu, kao i da se opredeljuje za ograničeniji pristup individualnim slobodama građana. Postdemokratija gaji duboko nepoverenje prema prosečnom biraču i još izraženiju sumnjičavost prema medijima. Ona ponižava dostojanstvo svojih građana, tretirajući ih kao nedoraslu decu. Nije otud nikakvo čudo što su današnji političari okruženi „savetnicima” čiji je jedini posao da informacije koje odlaze u javnost svedu na propagandu lišenu svakog sadržaja, pogodnu jedino za razvoj kulta ličnosti njihovih šefova. U ovom novom, postdemokratskom svetu, uloga javnosti jeste da bezuslovno i neopozivo podržava svog političkog lidera i elitu.
Nije stoga nikakvo čudo što su i političari i prosečni građani u svetu u razvoju zbunjeni kad je reč o demokratiji. S jedne strane, arogantni Zapad im drži lekcije, neprestano ponavljajući mantru o tome da se demokratija postiže javnim i odgovornim upravljanjem, poštovanjem zakona i vladavinom prava, dok s druge strane sami jasno vide da njihovi potencijalni mentori u sopstvenim zemljama primenjuju drugačiji pristup. Prirodno je da lideri malih i slabih zemalja, poput Srbije, rado imitiraju postupke svojih kolega iz EU i SAD, jer se time potvrđuje njihov vlastiti stav da „cilj opravdava sredstvo”. Odnosno, još konkretnije, da se demokratija i put Srbije u EU mogu postići samo nedemokratskim, u tajnosti preduzetim koracima. Još je slađe kad im je dopušteno da to rade uz prećutno odobravanje Zapada.
Nekako mi je teško da poverujem da bi ova verzija demokratije bila prihvatljiva za Džordža Vašingtona ili Tomasa Džefersona ili za njihove onovremene sunarodnike. Zašto bi to onda bilo prihvatljivo za nas?
Obrad Kesić, Politika ONLINE
[objavljeno: 25/09/2009]
