Njihov znoj, suze i strah nisu ušli u deobni bilans. „Fijat” nije dužan da se bavi takvom računicom

„Crvena zastava” iz Kragujevca postala je zvezda upravo završene izborne kampanje. „Fijat” je obećao da će je kupiti. To bi moralo značiti da će biti više posla, a nadam se i boljeg života za radnike Kragujevca.

U slavljeničkom raspoloženju političari su proslavili još jedan veliki uspeh. Prodali su „Zastavu” za koju su do juče tvrdili da je treba zatvoriti ili iseći u staro gvožđe. Prodali su ono što su generacije pre njih stvorile i niko se nije setio radnika koji su u vreme NATO bombardovanja oko fabrike pravili živi štit i – kao da pilotima bombardera njihovi životi nešto znače – svojom glavom čuvali svoj hleb. Ono što su spasili pred avionima koji su često doletali iz Avijana (Italija) danas je prodato, a da njihov znoj, suze i strah nisu ušli u deobni bilans ili popis stanja. „Fijat” nije dužan da se bavi takvom računicom, on nije ništa dužan radnicima Kragujevca, država jeste. Država bi morala da postoji baš zbog onih koji imaju da založe samo svoj rad i svoj život, oni koji raspolažu većim vrednostima sasvim bi se lepo snašli i bez pažnje državnog aparata.

Ne mislim da je prodaja „Zastave” loša vest, ali mislim da odnos prema ljudima koji su je stvorili i obnovili jeste. Srbija nije nestabilna i problematična zemlja zato što je imala istoriju kakvu je imala, nije to čak ni zbog poslovične halapljivosti svojih vođa. Srbija je nestabilna i problematična zemlja zato što u njoj ne postoji nijedna reč i nijedna vrednost koja je opšte prihvaćena, svakom razumljiva i nepromenljiva. Mi uvek počinjemo ispočetka. Ništa što je stvoreno pre ove ili one garniture vlasti nije vredno ni pamćenja ni nastavljanja. Ni otimanje Kosmeta nas nije sabralo, zašto bi to onda učinila ideja socijalne pravde ili bilo koja druga ideja i politički projekat. Ko bi se u Srbiji usudio da formuliše pet, deset, jedan princip koji će biti zajednički svakoj stranci, bilo kojoj vladi, bilo kom biraču. Nije Srbija jedina država na svetu u kojoj ima separatizma, u kojoj je beda većine zasenila bogatstvo manjine, nije Srbija jedina koja nije u EU ili nekom vojnom savezu, ali jeste jedina zemlja na svetu u kojoj baš ništa nije trajno i vredno obnavljanja i ponavljanja.

Kao da smo nepismen srednjovekovni narod koji drhti od pojave komete, gledamo u svoje vođe i pobožno slušamo kako nam prete smakom sveta ako ne ostanu na mestima na kojima su.

Uplašeni za sudbinu naših gospodara ne pitamo ih zašto se radnici u Kragujevcu raduju što će redovnije jesti i ne usuđujemo se da pitamo zašto oni nisu vlasnici fabrike koju su stvorili. Ako je suština demokratije tri obroka dnevno, nismo morali da se mrdamo iz robovlasničkog društva.

Aleksandar Vulin /Politika / Pogledi sa strane
[objavljeno: 09/05/2008.]