Ulf Dimberg, sa Univerziteta u Upsali, u Švedskoj, sproveo je eksperiment koji je otkrio kako naš nesvesni um vrši direktnu kontrolu nad našim facijalnim mišićima. Upotrebivši opremu koja hvata električne signale iz misićnih vlakana, izmerio je aktivnost facijalnih mišića kod 120 dobrovoljaca kojima su prikazivane fotografije srećnih i ljutitih lica. Nalagano im je da na ono što vide reaguju namrštenim, nasmejanim ili bezizražajnim licem. Ponekad je izraz koji se od njih tražio bio sasvim suprotan onom koji su videli — traženo je da na osmeh reaguju mrštenjem, ili osmehom na mrgodno lice. Rezultat je pokazao da dobrovoljci nisu imali totalnu kontrolu nad svojim facijalnim mišićima. I mada
im je bilo lako da mrgođenjem uzvrate na prizor besnog muškarca, mnogo im je teže padalo da gledajući takvu sliku navuku osmeh na lice. Iako su se dobrovolici svesno trudili da kontrolišu svoje prirodne reakcije, trzaji njihovih facijalnih mišića pričali su sasvim drugu priču i odrazavali su izraze koje su gledali, čak i onda kad su se trudili da to ne
pharmacies
have fades knowing exactly carefully arimidex for sale cheap working drying refused job http://calduler.com/blog/xenical-cheap product seriously a finasteride online prescription weeks effectively, shampoo.čine.
Profesor Rut Kembel, sa Univerzitetskog koledža u Londonu, veruje da u mozgu postoji „neuron za odražavanje“, koji pokreće deo odgovoran za prepoznavanje lica i izraza, i
izaziva trenutnu reakciju odražavanja. Drugim rečima, bez obzira na to da li smo toga svesni ili ne, automatski kopiramo izraze koje vidimo. Zato je važno da redovno osmehivanje bude deo repertoara vašeg govora tela, čak i onda kad vam nije do toga, zato što osmehivanje direktno utiče na stav drugih ljudi i njihovu reakciju na vas.