Nekoliko dana unazad pažljivo pratim diskusije i skupove vezane za novinarstvo i uzajamnu vezu ove profesije sa društvenim mrežama i internetom. Može li se uopšte iz zanimanja „novinar“ iščupati opcija internet konekcije, i sve što nam ona sobom donosi?

Godinu, ili možda dve unazad, svedoci smo veoma interesantnih rafalnih komentara iz nekoliko tabora po blogovima, internet portalima , Twitter-u i društvenim mrežama. Iza barikada su sa jedne strane veliki novinari, ( koji u pravilu rade za velike medije), školovani, iako to u ovom poslu ne mora da znači ništa, a sa druge,  mali i nevažni novinarčići lokalnih i neretko nezapaženih regionalnih medija, koji ponekad umeju da pokažu, da ova podela nema nikakvo uporište u realnom životu i radu.

Tabori

U drugoj liniji fronta su frakcije, mudraci, kreatori i uterivači stvarnosti, koji praktikuju formu virtuelnog pregovaračkog stola pa po društvenim mrežama  mudro „merkaju“ jedni druge, u nameri da odbrane svoje pozicije i stavove, ne ugroze svoj status, ali budu aktuleni i interesantni, mada to ponekad ispadne smešno pa i žalosno.

Predstavnici klasičnih medija, ne žele da svoje obaveze dodatno opterćuju tamo nekim Twitter– om, ličnim blogom ili daleko bilo korišćenjem Facebook -a ili LinkedIn-a, jer rade za platu i rade svoje radno vreme, neretko površno i neozbiljno, kao što je i izveštaj koji sam pročitao   koji me je i između ostalog inspirisao da napišem ovaj komadić teksta. O istom skupu ali sasvim korektno i profesionalno  je pisao i Dragan .

Putanja informacije

Negiranje i omalovažavanje uticaja društvenih mreža, naročito Twitter-a je neozbiljno i neprofesionalno. Inertan stav zabrinjava i govori nam o profesionalizmu onih koji ga zastupaju. Objavljivanje „vrele“ informacije, u slici i reči, posle samo nekoliko sekundi sa aktuelne lokacije – posredstvom Twitter-a, ne može se porediti sa klasičnim novinarstvom koje ima svoj redosled događanja i bremenitu i sporu moderaciju urednika ili vlasnika medija, koja pored profesionalne može biti politička, ekonomska ili jednostavno lična. Slučaj „Vratite mi jahtu“   je jedan od najsvežijih primera.

Vest objavljena na ovoj mreži kroz samo nekoliko minuta može biti obrađena i na web-prezentaciji glasila, u potpunosti, uz kompletan video snimak i bez ikakvog „ugađanja“ i razmatranja podobnosti. Već  posle 15 -tak minuta imamo jasno definisan i demonstriran odnos ova dva kanala u načinu informisanja. Zaključak se nameće, ali nije pristojno misliti da drugi nemaju pravo da misle drugačije.

Uobičajeni izgovor onih koji ne misle da nije sve baš tako, „kaže“ da je provera informacija veoma važna stvar, i to svakako ne možemo zapostaviti, ali velikom broju ljudi sa kojima sam razgovarao o tome pa i meni, ikazuje da je provera validnosti informaacija u stvari kamuflirano čekanje odobrenje  „od gore“ a tu i jeste caka. Intersi, (od lokalnih, do onih koji su na nivou državne bezbednosti), politička i druga podobnost i mentalitet, koji nam je prekovao nezameranje i pomirljiv stav, u najvećem broju slučajeva nadigraju klasičnu ideju novinarstva, koje ima svoj kodeks i jasno def(orm)inisanu putanju ka plasmanu.

Amaterski ali korektno

Baviti se novinarstvom bez adekvatne i redovne nadoknade (između ostalih i moj slučaj),  je opcija kojoj ne treba davati na značaju, jer nas/me niko ne tera da radim na takav način, ali ni porediti sa gore navedenim grupacijama. Tu negde je drugi stub na kojem počiva moje negodovanje, jer shvatanje i prezentacije filozofije novinarstva od strane nekolicine profesionalaca (da ne bude da sam sve strpao u isti koš)  koja je preplavila medije u nekoliko verzija a sve nošena starim srpskim marketigom od uva do uva, ili od tastature do taststure, sve više liči na neka stara, davno prošla vremena, u kojima su samo izabrani mogli …

Član  sam dva udruženja novinara , novinarski rad usmeravam pretežno ka svom gradu a odradim i poneki intervju ,  a pored toga što ne primam platu – nemam ni radno vreme, pa sam posle nekoliko komentara novinara, koji imaju plate i do 150.000 rsd morao da napišem nešto- makar i džabe. Dodatno uznemirenje, ne znam koje po redu, dolazi čenjenicom i prepoznavanjem šablona po kojima veliki mediji i njihove vedete rade svoje autorske emisije, priloge, tekstove ili izveštaje. Iste poze, scenografija, pogled usmeren negde ukoso ili sa strane, skoro isti sklop rečenica i neverovatno odsustvo kreativnosti izviru na sve strane a o elokvenciji sam već pričao ranije.

 I da okončam

Posle svega što rekoh, pripremio sam i mali foto-album inspirisan Peđinim tekstom kojim želim da prikažem kako amatersko novinarstvo iziskuje i „izvesne“ materijalne troškove, naspram činjenice da veliki broj novinara ne želi da pomisli a ni pokuša o nečemu da izvesti, ukoliko za to neće biti , ponekad i unapred plačen, i ukoliko u tom trenutku nije, „u svom radnom vremenu“. Predlažem da:

– pogledate šta vam je sve za pristojan rad, osim nekoliko posećenih web-destinacija potrebno,

– preuzmete odgovornost i lično stanete iza  svojih objava i informacija po načelima Kodeksa novinarstva, kroz samostalni rad, što zakon i udruženja novinara mogu da podrže kroz sve vidove osiguranja i fondove.

– pokušate da sami umrežite sve kanale u izveštavanju, i uz najviše dva saradnika pokrenete svoju redakciju

– zaboravite da novinarstvo funkcioniše na radno vreme,

pa da zatim otvorimo diskusiju ko je koliko novinar, koji su mu motivi, koliko je spreman da uloži u svoj rad i usavršavanje, gde mu je ili nije mesto.

Što se tiče mene, ostaću gde sam i sad, nisam ambiciozan i nerealan, ali se trudim da uvek budem što je moguće brži ali i bolji od drugih. Mi u Boru ali i u Srbiji imamo veliki broj mladih, sposobnih i talentovanih novinara, koji još uvek traže svoj put, ali na trenutke ponašanje velikih medija i „zvezda“ srpskog novinarstva iritira (na sreću nema ih previše) čak i nas totalne amatere.

P.S. Softver za kvalitenu obradu i konvertovanje video i audio zapisa, dodatnu opremu, rezervna napajanja, stalke, punjače, adaptere, kable, i ostale naizgled nebitne sitnice namerno sam zaboravio da pomenem i prikažem.