Sam Bog je upravljao našim kolima

Zaustavila sam taksi na ulici, pošto sam pešak koji nije uspeo da se uključi u saobraćaj. U mladosti sam pokušala da vozim i lako sam naučila što se tiče mašine, ali čim bih sela za volan, mene je od straha spopadao smeh koji nisam mogla da obuzdam. Imala sam utisak da sva vozila idu pravo na mene. Uzalud sam položila vozački ispit iz cuga, nije bilo šanse da postanem vozač. Sad se vozim taksijem kad žurim, inače, šipčim peške, ali kad stignem do pešačkog prelaza više nije dovoljno da gledam semafor, nego moram i vozača da osmotrim, da li je bacio makar pogled na mene, hoće li da me propusti ili jednom rukom drži na uvu mobilni… Tek ako vidim da me je video, smem da pređem preko zebre. Jednog pešaka, koji nije bio prilagođen kao ja, udario je, nije ga ubio, onaj je naskočio na haubu, nije se ni povredio, ali ja ne umem tako da naskačem i zato moram da pazim.

Ušla sam u taksi, sela na zadnje sedište, to je otmeno kad se dama sama vozi, a kad nas više ide službenim kolima onda nastaje tiha otimačina ko će da sedne do vozača jer to je pitanje prestiža, najbolja ima pravo na to mesto! Kako smo sitničavi, kako smo razradili sistem da mučimo sebe! A Francuzi to mesto zovu taštinim sedištem! Kako sam sela, tako sam zapodenula razgovor.

„Klima se poremetila… Čovek u nastojanju da bude što pametniji, truje, zagađuje, uništava ne samo sebe već i planetu, naš zajednički dom.“

… „Gospođo moja, ja u te ekološke priče ne verujem. Po mom mišljenju, planeta i ne primećuje da ljudski rod postoji. Mi smo isto za nju kao i mravi. Ekologijom nas zastrašuju! To su ostaci komunističkog mišljenja. Zastraši pa vladaj, i kapitalisti su to preuzeli, jer što se više straha poseje među narod, on je mirniji. Ozonske rupe će nam doći glave!? Plašite se tih rupa, a ne svog praznog buđelara! Voleo bih ja da vidim te rupe! Ozon je gas, ko bi mogao gas da probuši? Molim vas, ko je video probušeni oblak?! Pustite klimu, jer mi na vreme ne možemo da utičemo! Čitam jutros u Bibliji, jer sam odnedavno postao vernik… Stari vernici ovakve kao što sam ja ismejavaju, ali ja mislim da za veru nikada nije kasno! Dovoljno je i dan pre smrti da se preobratim, Bog će da me primi pod svoje skute. Novokomponovani vernik! Bolje je da budem vernik nego da šurujem s kriminalcima. Moji su bili proleteri, sirotinja, i Bog je izostao iz mog detinjstva, mladosti, a kad su mi se rodila deca, onda sam pomislio da je bolje da ne izazivam Božji gnev, bolje je da se priklonim veri. Cela moja porodica sada svakodnevno čita Bibliju, a ja ponajviše. Jutros sam čitao zanimljivo poglavlje o svekrvi koja je volela snaju, zamislite, i snaja nju! Toga ima samo u Bibliji! Kako se zvaše žena, ne mogu da se setim, sad ću da pogledam”… Na moje zaprepašćenje, on ostavi volan, obema rukama krene da pretura po pretincu na drugoj strani vozila, ne hajući što je upravo stigao na mesto gde se naš put spajao sa autoputem na Gazeli. S leve strane je trebalo da se uključimo u kolonu, a otud je istovremeno s našim kolima stizao ogroman kamion. Delić sekunde je odlučio hoćemo li se sudariti. Taksista ništa od toga nije primetio, u poslednjem času je prihvatio i okrenuo volan.

„Ruta se zove. Svekrva, ne, nego snaja… Čekajte da nađem svekrvu… Imaju vrlo neobična imena.“

Vozeći prema Novom Beogradu on je čitao knjigu koja je počivala na volanu. Ponašao se kao da je kod kuće, prevrtao je stranice ližući prste. „I tada su bili ratovi, kad su te žene živele za Vreme sudija… To ne razumem, to je znate, biblijsko vreme, pre Hrista i bog te pita pre koga, a ratova je uvek bivalo“, reče on i ležerno se okrenu prema meni, dok je auto klizio istom brzinom.

„Sigurno i vi imate Bibliju, pročitajte poglavlje koje se zove Knjiga o Ruti. Priča je o tome da je žena sa dva sina i mužem zbog ratova izbegla iz svoje zemlje u tuđu, gde su se sinovi oženili tuđinkama, a potom, ne sećam se više zbog čega, sinovi umrli, a i muž te žene i ona tada odluče da se vrate u svoju zemlju, i zamislite – obe snaje hoće sa njom, toliko su je zavolele! To moram da vam pročitam”… Vozač se okrenu od mene, ni pogled ne baci preda se na drum, već krene da čita odlomak: „Nemoj me nagovarati da te ostavim i od tebe otidnem; jer kuda god ti ideš, idem i ja, i gde se god nastaniš, nastaniću se i ja; tvoj je narod moj narod, i tvoj je Bog i moj Bog! Celog života sam želeo da nađem ženu koja bi mene tako volela, ali, kažem vam, takve ljubavi ima samo u knjigama.“

Da mi je neko pričao, ne bih verovala, ali sedeći u kolima videla sam neverovatnu veštinu vozača, on je tako dobro vozio da nije ni bilo potrebe da vozi! Sam Bog je upravljao našim kolima – jer Bog voli i novokomponovane vernike.
Eva Ras /POLITIKA
[objavljeno: 12.12.2007.]