Nije sve „biti na evropskom putu”

U ime najvišeg cilja (EU) jedna naša vrednost (Kosovo) kao da je već pojedena. Biće loše ako je sada na red došla još jedna vrednost – demokratija

Nedavno su u ovoj rubrici objavljena dva napisa posvećena poricanju sumnji u autoritarne tendencije predsednika Tadića. U prvom je kritikovan neimenovani „dežurni analitičar ’državne’ provenijencije” koji je tvrdio da Tadić uvodi totalitarizam. U drugom se priznaje da se kod Tadića možda mogu uočiti tendencije koje „mirišu” na autoritarnost, ali se za njih daju izvesna opravdanja. O oba pitanja u ovoj analizi ću da kažem ponešto.

Kada sam se raspitivao koji je to „dežurni analitičar” tvrdio da Tadić uvodi totalitarizam, rečeno mi je – da sam to ja! I zaista, posle listanja prošlonedeljne štampe, našao sam da je izvestan tabloid objavio moju izjavu takve sadržine. Sećam se da sam razgovarao sa novinarkom o toj temi. Rekao sam joj da se mogu izneti zamerke na neke poteze predsednika. Zadržao je funkciju predsednika stranke i aktivno učestvovao u kampanji za parlamentarne izbore. Prvo je suprotno članu 115 Ustava, a drugo odstupa od prakse demokratskih zemalja, čak i zemalja u regionu. Nakon izbora je pretio da neće dozvoliti formiranje vlade određenog sastava, a njegovi kadrovi su opstruirali konstituisanje beogradske uprave istog profila. Objašnjavao je da ima naročitu, „ličnu odgovornost” prilikom sastava vlade, pa je ispalo da kao predsednik republike sam sebi, kao predsedniku stranke, daje mandat da odredi premijera i ministre. Najavljivao je „reformu medija”, a njegovi kadrovi su pokazivali neukusnu žurbu u „glajhšaltovanju” javnosti.

Pošto je takvih poteza, kazao sam, u poslednje vreme bilo dosta, i pošto su na političku scenu otvoreno izašli i strani ambasadori – koji svakako nisu niti ustavni, niti demokratski činilac – možda se i može govoriti o autoritarnim tendencijama u političkom životu Srbije.

Iako se ove zamerke ponekom čitaocu „Politike” mogu učiniti prejakim, one su se ovom tabloidu izgleda učinile preslabim. Otuda mi je u usta stavljena tvrdnja da Tadić uvodi totalitarizam. Ali, stvarno nije teško braniti Tadića od optužbi za totalitarizam. Jer, ta optužba nije tačna. No, ne pravimo se nevešti. Onaj ko hoće da brani Tadića ne treba da ga brani od besmislenih kvalifikacija. On treba da razmotri čitav spisak stvarnih zamerki koje se tiču jedne druge nedemokratske pojave – autoritarizma.

Baš o autoritarizmu se raspravlja u drugom tekstu. U njemu se priznaje da je Tadić „skoncentrisao neobično veliku moć” i da je „za sudbinu zemlje riskantno da sva moć bude skoncentrisana u posedu jednog čoveka”. Međutim, autor kaže da Srbija ionako nije „uređena demokratska zemlja sa jasnim dugoročnim ciljevima”. U Srbiji postoji „autoritarna svest značajnog dela stanovništva”, „ambicija vladara da u svojim rukama skoncentrišu što više moći trajno je obeležje srpske političke kulture”, a „načelo odvajanja javnih i političkih funkcija ni do sada nije poštovano”. Pošto Tadić ne može pobeći od srpske autoritarne tradicije, ne treba mu valjda ni zameriti autoritarne poteze.

Ali, ne samo da je jedna mera autoritarizma neizbežna. Po autoru teksta, ona je i potrebna. Naime, „oko dugoročnih ciljeva Srbije postoje ozbiljne podele u okviru političke elite”, a treba doneti odluku „o strateškom putu zemlje”. Te različite opcije mora da preseče odlučan i moćan političar. On treba da nas, kao kakav demijurg, izvede na put izbavljenja. „Ukoliko Tadić uspe da (…)izvede Srbiju na put evropskih integracija (…) malo ko će mu nakon toga spočitavati autoritarnost”. Demijurgova nedemokratičnost time će dobiti naknadno, teleološko opravdanje. Kada se domognemo spasenja, niko se više neće sećati grehova izbavitelja.

Ovo se čini kao još jedna forma zalaganja za „prosvećeni autoritarizam”. Deo naše inteligencije izgleda misli da, pošto je narod valjda nesposoban da shvati značaj EU, elita ne treba ni da se drži demokratije „kao pijan plota”. Miloševićev autoritarizam se osuđuje samo zato što je njegov cilj bio pogrešan. Pošto ovde nije reč o nacionalnoj državi, već o EU, malo autoritarizma neće biti na odmet.

No, nije mala greška pokazati „razumevanje” za autoritarne tendencije. Autoritarizam nikada nije doneo dobro, pa neće ni „evroreformskoj” stvari. Ne mislim da je Tadić autoritarac koji jedva čeka da uvede diktaturu. Naprotiv, uveren sam da je njegov bazični karakter demokratski. Ali „svaka vlast kvari, a apsolutna apsolutno”. Tadić je došao do skoro potpune vlasti u Srbiji. To jeste iskušenje. I ono svakako neće biti savladano ako Tadić čuje jedino: „Dobro radiš, nije važno, samo da smo na evropskom putu”. Ne, važno je i nije sve „biti na evropskom putu”. Sa takvim razmišljanjem male greške brzo postanu velike. I začas se sleti sa „dobrog puta”. Jer, možda nema alternative EU, ali još manje treba da ima alternative demokratiji.

Ali, tako to obično biva. Kada se nekom cilju prida vanredna važnost, onda on lako „pojede” ostale vrednosti. U ime najvišeg cilja (EU) jedna naša vrednost (Kosovo) kao da je već pojedena. Biće loše ako je sada na red došla još jedna vrednost – demokratija.

Politički analitičar – Slobodan Antonić
[objavljeno: 10/07/2008 – Politika / Pogledi]

Slobodan Antonić

Slobodan Antonić (Beograd, 1959) diplomirao je (1982) i magistrirao (1988) na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Doktorirao je na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakultetu u Beogradu (1995), gde danas radi kao profesor. Objavio je knjige Izazovi istorijske sociologije (1995), Zarobljena zemlja (2002), Nacija u strujama prošlosti (2003), Gutanje žaba (2005), Elita, građanstvo i slaba država (2006) i Srbi i «Evro-Srbi (2007)