Ne tako davno sam čitao intervju autore Mirjane Sretenović sa Met Lutonom objavljen  u Politici. Mladi fotograf kaže, da je jedno od prvih pitanja bilo, da li je „špijun“?

„– A vi mislite da ste toliko bitni pa ja treba da vas špijuniram? Moji prijatelji ne znaju gde je Srbija na karti, pa tako ni ja nemam preča do špijunska posla. Da sam na zadatku, valjda bih prvo naučio srpski, i tiho se inkorporirao među vas… – kaže Met Luton (26), mladi fotograf iz Sijetla koji godinu dana živi u našem gradu.“

Nisam dovoljno kompetentan iliti da izvinete,  naobrazovan da dajem ozbiljnije komentare i procene ali sa skoro visokim procentom sigurnosti mogu reći da većina državljana Amerike  ne zna ni koliko saveznih Država čine SAD pa čak ni one najbliže sa kojima se graniče, pa bih ničim izazvano zaključio, da je takav navod suvišan, nepoteban i pomalo potcenjivački, što kompletnom tekstu daje u samom startu sasvim nepopularnu notu.

Uopšte ponašanje koje se strancima u Srbiji dozvoljava, pogotovo u medijima je nekako čudno i nelogično, zahvaljujući našim medijima koji u odsustvu teme i prave vesti objavljuju sve i svašta. Dok se po belom Svetu Srbin retko kad nađe u centru pažnje pa bio to i sam Divac ili neki od uspešnih biznismena i naučnika kojih tamo ima na svakom ćošku, oni kod nas mogu apsolutno sve- onako bez pardona, još ako je Amerikanac- i-haaaa . Mislim da to nije dobro. Naravno nećemo u detalje niti se prepucavati ili ne daj Bože psovati ali činjenice su činjenice. On upravo to neznanje apostrofira i u sledećem odgovoru na pitanje novinara pokušavajući da pored vrsnog fotografa bude dobar ambasador svoje zemlje i patriota  u misiji dobre volje, pa kaže:

– Slika o Srbiji koju svet ima dolazi iz neznanja. Ljudi su u pamćenje urezali naslove iz novinama, znaju za rat, konflikte i ekonomske probleme. Ja nikada nisam verovao u tu sliku, i moja misija kao fotografa je da pokažem kako su se stvari promenile.

Tu mi je bilo malo nejasno, i sad je,  kako se iz neznanja nekome, ko i ne zna gde se neka država nalazi , može urezati niz preciznih informacija i za koje je potrebno mnogo više od lociranja na mapi Sveta. Informacije koje se urežu u pamćenje nekog naroda imaju verovatno svoju osnovu, poznavanje prilika i zahtevaju angažovano praćenje situacije kroz duži vremenski period. Nejasno i nelogično- opet možda samo meni. Srbi nisu po gospodinu Lutonu uradili ništa pozitivno što bi bilo vredno gore navedenog „urezivanja“ u sećanje …

Luton je u stvari u tom intervjuu balansirao na nevidljivoj i dosta nejasno istrasiranoj diplomatskoj „žici“ pričajući sve ono što će po njegovom mišljenju zadovoljiti više strana pa razume ljude na Kosovu i njihovo shvatanje (i strah od) poruke sadržane u sloganu četiri „S“ ali ne može sam da shvati suštinu ili „poruku“ četiri ocila“  iako je studirao istočnoevropsku istoriju i upravo se nalazi na studijskom putovanju.

Lepo je naravno što je shvatio, kako sam kaže, da su neke srpske porodice istorijski starije od njegove države (nećemo o „viljuškama i noževima“ jer čim dođemo do noža o’ma su tu i bradati masni i poludivlji šumski ljudi)  ali je sam cilj ovog intervjua nekako nejasan. Šta je čitaocu trebalo dati do znanja? Luton je u Beogradu, fotografiše decu i obične ljude, poneku neobičnu sahranu, nije špijun a i oni ne špijuniraju bez veze- mi im dođemo više kao mesto za jeftin provod gde možeš da dođeš, klopaš skoro za dž., veseliš se i karaš pa još u intervjuima dobiješ status mega-zvezde pa nas  u paket-aranžmanu pomalo i zajebavaš.

Voleo bih kada bi nekako neko od naših uglednih amerikanaca na ovakav način govorio o američkoj istoriji, narodu i filozofirao u nekom od najuglednijih tamošnjih časopisa, … u stvari to se nije niti će se ikada desiti. Zašto moramo uvek veličati tuđe a svoje podcenjivati. ostaće verovatno tajna.

Eto tako nekako razmišljam, pa rek’o daj da pribeležim dok ne zaboravim.