Sinoć smo slavili ispred Skupštine Republike Republike Srbije, ali i u svim gradovima u širom zemlje pa i u Crnoj gori, najveći uspeh srpskog tenisa i pozdravili Novaka Đokovića koji je priredio sa svojom porodicom i saradnicima predivan koncert mada je to bilo i više od toga. Pravila nije bilo, lažne skromnosti i utegnutg protokola još manje. Bilo je lepo, opušteno razuzdano i onako „iz ruke“, pa kako ispadne. Nikome nije zasmetalo što je muzički uvod bila grupa „Električni orgazam“ sa legendarnom numerom „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ , kao i to što su u nastavku sa bine „prašili“ ponovo okupljeni članovi grupa „Tap 011“.
Apsolutno nevidljivo negodovanje i na stupanje Miroslava Ilića na scenu sa nekoliko svojh istorijskih pesama, nije poremetilo veselje i iskrenu radost svih koji su se radovali zajedno sa Novakom i njegovom svitom. A Novak – onakakv kakav jeste i kakavog bi svaka majka samo poželeti mogla je ispoštovao i striku i baku i tetku pa i prijatelje. Nije dozvolio da nikoga od njih zapostavi , da bude veliki Djoković, mada možda na to ima i pravo, već onako narodski jednog po jednog pozdravi, izvede na scenu i pokaže šta je u stvari on pored toga što je teniser broj 1 u Svetu i na ATP listi.
Sinoćni događaj pokazao je da ima stvari koje ne moraju biti komplikovane iako su strašno važne i to ne samo za nas već i celi Svet. Novak je bio onaj dečak koji je poželeo, ostavrio i doživeo da okupi preko 100.000 obožavaoca sa kojima će pevati igrati i proslaviti onako kako se to kod nas radi. Nije bilo trunke politiziranja a kompletan tok i satnica koncerta je bila ukusno upriličena. N isti način od strane slavljenika i organizatora i okončana.(bar kad je njegovo pojavljivanje na velikoj bini u pitanju)
Ono čega sam se setio, gledajući sa ponekom suzom u oku, je njegov nastup pri dodeli šampionskog pehara na turniru u Monteralu 2009. godine kad je na grubu ali ipak nenamernu grešku voditelja i najavljivača, reako pribrano nešto što će ostati zapamćeno zauvek a rekao je pametno, mudru- rekao je nešto za istoriju kojij i sam prirpada od prekjučerašnjeg zauzimanja trona na ATP listi. Novak je tada odgovorio:
„Ja nisam iz Hrvatske, nego iz Srbije. Nema veze, ne ljutim se. To je ionako isto“ i pokazao već tada da je veliki šampion, veliki čovek i izuzetno mudar mlad čovek.
Potom sam se prisetio teksta koji sam izbacio negde u martu 2009 par meseci pre te pobede, govoreči o blogerašima i njihovom uticaju, druženju, međusobnoj saradnji i razumevanju, možda pod malo rogobatnim nazivom „Blogerska Republika Jugoslavija“. Tada nisam razmišljao o Twitter zajednici, o Facebook-u i svemu što nas dodatno povezuje, ali mi to blebetanje sve više ima smisla pogotovo kada se setimo reči Novaka Đokovića koji je iako se ne bavi politikom, možda izrekao nešto što bi u narednom periodu moglo biti od velike važnosti.
