Kako sam razmišljao pre tri godine, šta me je zanimalo i čime sams e bbavio, prošitajte u mom tekstu od 20 avgusta 2006, godine.
Kao i svakog nedeljnog jutra uzjahah svoga konja (bicikl) i malo mu dadoh po fizičkoj kulturi. Šta čovek može da radi tom prilikom osim da pretura po sećanju prisećajući svega i svačega onako bez reda i smisla. Več duže vremena moja razmišljanja su vezana za sasvim stupidnu i uzaludnu temu u kojoj filozofiram o budućnosti uopšte.
Čovek u mojim godinama počne sam sebi da pravi probleme, da se preispituje ukoliko mu to već neko drugi nije nametnuo i u pravilu dodje do poražavajućih rezultata. Nezadovoljan svim i svačim obično razmišljam o deci i svojoj supruzi pa o našoj jednoj iscepanoj i poderanoj državi i na kraju se spektar razmišljanja suzi na „suvo“ skeniranje dosadašnjeg životnog učinka. Kao i većina naravno nezadovoljan sam ali ipak i pored svega uspevam da nađem nit koja me vodi, daje mi nadu i snagu d aidem dalje..
Živim u inostranstvu nisam sa porodicom iz više razloga kojima ne želim da Vas smaram. Sve vezano za to je gomila zapetljanih uzajamnih odnosa i mada će neko reći da nemam o čemu da brinem i uzbudjujem se, moram reći da nije tako.
Ta priča o radu i životu na zapadu je postala strašno istrošena, iskrivljena i to će oni koj žive van Srbije sigurno znati. Gasterbajterska priča više nije interesantna, ni približno produktivna a po svemu sudeći sve je manje isplativa, a o ostalim lošim efektima za mentalno zdravlje i da ne govorim. Jednostavno kad sve sabereš i oduzmeš svodi se na muku i odricanje uz obilje svega i svačega što ti je omogućeno ali i uz sve manje interesovanja za sve to.
Dok lagani vetrić pirka i gledam po okolnim brdima i baš ponekad zasmeta da nigde ne možeš videti ni papirić, bilo kakav otpadak ili daleko bilo plastičnu kesu. Još jedna stvar užasno nervira a to je ugladjeno ponašanje i pristojnost ljudi koji ne znaju da opsuju niti se naljute, pa ponekad pomislim da je taj nedostatak duha i emocija upravo ono što će uništiti ovaj svet. Interesantna je da kad prodjem kroz neko od okolnih sela svojim biciklom i osetim miris stajskog djubreta primetim da me to nekako vraća u realnost i da to što sam nekada smatrao neprijatnim budi neka normalna „stajsko-domaća“ osećanja. Međutim kad stanem i kupim kakvu voćku da bi se osvežio i naravno zagrizem osećanja se izgube jer jabuka, kruška, breskva nije važno šta, je bez mirisa bez ukusa pa sve postane jasno … i gde sam i šta sam i sa kime sam…. nema naše sočne voćke … nema na Svetu.
Svima koji razmišljaju da odu jer je situacija u zemlji takva kakva je mogu reći da nije toliko teško doći ovamo koliko je teško ostati i izdržati sve a u pravilu prvih par godina je katastrofalno teško organizovati se a pogotovo prilagoditi svoj način razmišljanja i života ovom ovde …. Kad se vraćam u pravilu idem nizbrdo i ne znam ni sam ali kad okrenem smer teško da mogu da razmišljam o nečemu… onako bez veze i puno želje za filozofiranjem se spustim sa brda ubacim svoj bicikl na tačno odredjeno mesto u posebno napravljenom prostoru za bicikle i razmišljam o poslu i nezavršenim i budućim poslovima o programu radija i naravno o načinu kako da što pre i što više zaradim … 🙂
do sledeće nedeljne vožnje…vaš Miš
2 Komentara
Charolija
23. septembar 2009. at 13:38U bre…ja bih tamo o čas posla poludela ili bi me odmah proterali što ne poštujem pravila.
Borsky
23. septembar 2009. at 13:43Snašla bi se ti …