Neutemeljeno i strastveno hvalisanje, prisutno u srpskom narodu, služi da zamagli suštinu bitisanja. Putujuci Srbijom, zadivljen lepotama prirode i plodnosti, shvatio sam da su samo talentovani idioti mogli da je upropaste. Glupost i idiotarija rodila se na vrh brda gde vrba mrda, a Srbija mrducka. Dobar deo gradonacelnika srpskih gradova misli za sebe da su pali sa neba, zaboravljajuci da se u Srbiji, uglavnom, pada sa kruške. Vlast nam obecava bolji život sa „belim šengenom”, dok se veliki deo nezaposlene Srbije pita kako ce prehraniti decu ili platiti struju. Ispada da ce „beli šengen” biti ruka spasa za sve koji više nece da se druže sa prodavcima magle. Moj prijatelj, pisac Dragoslav Mihajlovic napisao je sjajan roman „Kad su cvetale tikve“. Pretpostavljam da bi se sa mnom složio da one u Srbiji danas bujaju.

Pošto smo u dvadesetom veku napravili „posao stoleca“ „Jugo Amerika”, red je da u dvadeset prvom posao veka bude npr. „Punto Italijano”. Naslucujem slicnost pa se iz tog razloga pitam: ko je lud da ulaže u mutnu reku Moravu koja nas svake godine plavi i uništava letinu? Pošto nam ne pada na pamet da je saniramo, ostaje nam „posao“ da saniramo sopstvenu pamet. Težak je to i Sizifov posao s obzirom na to da nam nešto pameti, a pogotovo otrovne ideologije „stanuje“ u Akademiji nauka. Neprikosnoveno „stanarsko“ pravo koje ta ustanova poseduje ne daje joj za pravo da vrši deratizaciju vlasnika „stanarskih“ prava na suprotno mišljenje.

Na kraju, dozvolite da se vratim na citavu plejadu gradskih otaca zagušenog Beograda i da konstatujem kako se godinama, kao u Radovanu III, porada obilaznica oko Beograda. U isto vreme porodila se obilaznica oko Srbije, a u Srbiji još samo vrba mrda.

Zoran Hristic / Politika