Vodeća gitarska zvezda stare Jugoslavije Vlatko Stefanovski, čija je specijalnost fantastičan spoj maštovitosti i muzičarske tehničke perfekcije, virtuoz bez premca, koji je ogromnu slavu i kultni status stekao još pre dvadesetak godina sa legendarnim makedonskim bendom „Leb i sol“, i koji je čitave dve decenije pre etno-vorld buma u svetu kombinovao lokalne folklorne kolorite i izlomljene južnjačke ritmove sa rok, pop i džez elementima, nastupio je u četvrtak uveče na beogradskom Beer festu.

Tvorac prepoznatljive muzičke forme, balkanske mešavine rokenrola i pažljivo odabrane tradicionalne muzike, jedinstveni kompozitor, koji je svoj život posvetio samo jednom instrumentu – gitari, čiji je izraz obogatio posebnim stilom fuzione muzike – o svom radu i popularnosti muzike sa ovih prostora u svetu govori za Glas.

– Mislim da će svet tek prepoznati ono što radim. Imao sam sreću da neki veliki majstori, veliki gitaristi budu fascinirani onim što radim. Imao sam susrete pre mesec dana sa Jan Akermanom u Skoplju, s kojim smo i svirali na kraju njegovog koncerta. Čovek je bio fasciniran onim što je čuo. A pre nekoliko dana u Nišu Lari Korijel i njegov bend su bili oduševljeni onim što su čuli za vreme nastupa „Vlatko Stefanovski trija“. Mislim da tek dolazi vreme pravog prepoznavanja onoga što sam dugo godina radio.

Ono što je „Leb i sol“ radio danas se zove etno vorld muzika?

– Etno i folk elementi su uplovili i počeli da budu popularni u pop muzici pre desetak godina, a moji saradnici i ja u grupi „Leb i sol“ smo dosta rano počeli da radimo i bili smo među prvima. Uspeli smo da neke ljude ubedimo da na dostojanstven način tretiraju folklor i da ga obogaćuju. Dakle, ne samo da uzimaju elemente iz njega nego da mi nešto i daju. Mislim da smo imali malo intuicije, malo sreće, malo znanja, a najviše od svega upornost i ljubav prema muzici.

Neke od tih kompozicija svirate i danas?

– Na kraju koncerta uvek svojoj publici poklonim dve-tri stvari iz tog bivšeg perioda. Nemam problema sa svojim materijalom. Ne stidim se onoga što sam radio kao mladić. I ne mistifikujem ono što radim danas. To je sve jedna ista priča, samo pokušavam da je na razne načine upakujem. Najvažnije od svega, ono što mene zanima, jeste da pravim muziku koja će nečije srce dodirnuti, da odsviram ton koji će nekom nešto značiti, da odsviram frazu koja će uzbuditi neke ljude, da napravim tekst i napišem pesmu koja će pogoditi osećanja nekih slušalaca. Najvažnije je od svega muzikom dotaći nečije srce i pokušati mu dati malo hrane, hrane za njihove duše, za naše izgladnele duše. Nemam problema sa svojom prošlošću, a nadam se da neću imati ni sa budućnošću.

Muzika koju izvodi „Vlatko Stefanovski trio“ pretežno je instrumentalna, za razliku od benda „Leb i sol“.

– Nije vokalna muzika muzika koju manje volim, nisam samo za instrumentalnu. Samo smatram da više i bolje mogu da dam na tom polju. Mnogo sam bolji gitarista nego što sam pevač i ja to znam, ali pri tom, dajem sebi za pravo da otpevam ponešto s vremena na vreme. LJudske telesne sposobnosti su ograničene, ali ljudski duh je bezgraničan. LJudske duhovne sposobnosti su mnogo neispitanije nego telesne. Znamo koliko možemo maksimalno da skočimo u dalj, ali sposobnost mašte je nedefinisana. Što bi rekao Ajnštajn – imaginacija je važnija od znanja. Ideje nemaju granice, a muzika je jedan od načina da se ideje prenosu najneizobličenije. LJudi se prepoznaju po klasi kojoj pripadaju, po senzibilitetu, po afinitetu i, kada se nađete sa ljudima koji su na sličnim nivoima, lako prokomunicirate. Kod muzičara je to još lakše, to je jezik izvan verbalnog komuniciranja i veoma se lako ljudi razumeju.

Iako se i elektronski skrojene note zovu muzika?

– Ne bih apriori napadao pojedine pravce čak i ni elektronsku muziku. U vreme Baha orgulje su bile mehaničke u vreme džeza su izmišljanje „hemond“ orgulje. Nisu „hemond“ orgulje manje vredne od Bahovih, nisu manje značajne u muzici generalno. Tako da i ovi elektronski „instrumenti“ imaju svoj značaj i mesto, ali nije pitanje šta koristite nago kako koristite. Nije pitanje koji posao radite, koji instrument svirate, neko kako vi nešto radite. Možete svirajući trsku ili list stvarati genijalnu muziku. Nisu u pitanju sredstva. Tehnologiju je čovek izmislio da bi „olakšao sebi život“, ali je usput malo i iskomplikovao stvari. Mobilnim telefonima, kompjuterima tehnologijom koja je sve prisutnija u našim životima, zapravo smo sebi otežali. S jedne strane, tehnologija ti daje slobodu – da na plaži pišeš knjige na laptopu, a sa druge, punjenje baterija i briga oko svega toga oduzima pažnju od nečega bitnog.

Bili ste deo velike scene bivše Jugoslavije. Kako vama sada izgledaju ovi naši prostori?

– Nekad se u Sloveniju stizalo tako tako što se u Skoplju sedalo u voz. Danas da bi stigao do LJubljane moram da prođem i srpsku i hrvatsku i slovenačku granicu. Život nam je dodatno iskomplikovan. Znate o čemu govorim, nije to samo nostalgija za nekim finim bivšim vremenima. To su činjenice koje registruje najobičniji pasoš.

Pa opet često svirate u Srbiji?

– Kažu da me ovde ljudi vole, volim i ja ove ljude. Te emocije su obostrane. Beograd je veliki grad i može da amortizjue svaka tri meseca moje svirke. Volim da nastupam u ovom gradu, ovde ima toliko te publike koja zna šta i kako radim, isprofilisana je i dobro obrazovana. Naslušali su se dobre muzike i umeju da procene. Često dolazim imam i prijatelje i rodbinu…