( objavljeno 02. septembra 2006)
Najinteresantnija činjenica koja se nameće u samom startu razmišljanja o nama kao narodu je da smo najduhovotoji i najveseliji narod, barem što se Evrope tiče. Nepopravljivo smo optimistični i bezbrižni u svakoj mogućoj situaciji i teško nas išta može zaustaviti kad nešto naumimo pogotovo ako je zabava u pitanju. Po potrebi možemo biti veoma radni i vredni ali to nam nije osnovna krarkteristika. Osnova leži u jednoj, po meni stečenoj navici koju smo “zaradili” kroz decenije unazad a ona je moć transformacije i prilagodjavanje svemu i svačemu. Valjda nam se uvuklo u profil društvenog opštenja to da konstantno grcamo u nekakvim sranjima pa samim tim ni jedna situacija nije toliko strašna u odnosno na ono što je moglo biti … recimo.? Ima tu dosta onog našeg površnog shvatanja svega pa i posla i radnih obaveza a i ona čuvena da nas niko ne može toliko malo platiti koliko mi možemo zabušavati. Čitave generacije uključujući i moju su stasavale u okruženju krize, besparice i medjunarodnog ćuškanja i šikaniranja pa smo se nekako navikli na sve to i preuzeli automatski ulogu takvog jadnog i proganjanog naroda bez želje da preuzmemo išta samoinicijativno i na ličnu odgovornost. „Pa žašto bi se ja eksponirao/la…. bolje ovako“, je otprilike suština opravdanja kojim se u većini slučajeva pravdamo sebi i bližnjima.
Naša decenijska zabluda koja još uvek, po svemu sudeći “igra” nas nosi u verovanja mimo logike i razuma jer nama je jednostavno tako lakše. Te i takve osobine mutiraju kroz generacije i ne samo da se ne menjaju nego čak i jačaju tačnije razvijaju , usavršavaju . Naš čovek veruje svemu, svačemu i svakome ko će preuzeti odgovornost i reći bilo šta o bilo čemu samo zato što takvim potezom “skida obavezu i odgovornost” sa sebe, bar ne neko vreme. Upravo zato su godinama pobedjivali najgori, upravo zato su trenutno takvi najjači na političkoj sceni, i upravo zato smo tu ge jesmo.
Neko je pre neki dan u svim udarnim vestima objavio, kako su devizne rezerve Srbije na rekordnom nivou svih vremena. Naravno svi smo srećni zbog toga ali narod bukvalno gladuje. Ko koga i zbog čega, i ko je uopšte u svemu tome lud a ko zbunjen? Sad se postavlja pitanje šta ćemo prodati kad sve prodamo, i gde to sve ide …. i dok mi ladno roštiljamo, pijemo i pravdamo se time da je zalud išta pokušavati …. sve je gore i gore.
Mutacija našeg opšte prihvaćenog modela razmišljanja je toliko nadgradjena da će nas najverovatnije i pojesti. Tešim se samo time da će joj sigurno posle toga dugo biti muka, jer nas je jednostavno nemoguće svariti. Ko je pomenuo revoluciju i promene…. to kod nas ne pali jer mi ne umemo da lociramo koga šta i zbog čega treba menjati,… jer ….. dotle se može roštilj ohladiti ….