Sećam se TV-duela u kojem su gosti i ljuti rivali bili gospoda Dinkić i Đelić. Mali belosvetski-priznat  stručnjak, doduše sa promenjivom srećom je pokušavao da odoli u tom trenutku neprikosnovenom autoritetu koji je više po svom ubeđenju nego realnom stanju stvari, bio alfa i omega demokratskih promena od 2000-te. Naravno nije lako suprostaviti se nekome ko demokratski upada u institucije okružen naoružan razbojnicima od kojih se sve manje razlikuje ali se više i ne trudi jer je namirisao kraj svoje karijere . On je naime uz gospodina Milosavljevića ministar u vladajućim garniturama Republike Srbije još od balakanskih ratova a sa takvim legendama se nije igrati.
Drhteći od besa je nastojao da se svakako dobro  primeti kako je dugo bio van zemlje, pomalo zaboravio neke reči ali i da ostavi utisak nekoga ko neće raditi to što je radio njegov predhodnik , cenjeni kolega Dinkić. Po njegovim, tada izrečenim navodima, isti gospodin je proneverio, utajio, pogrešno procenio i davao lažne obećanja uz manijakalnu želju za eksponiranje prilikom specijalnih i senzacionalnih saopštenja koja su imala čvrsta uporišta koliko je jedan domaći  magarac sposoban da odigra partiju šaha.

Mislim da su nesretnog Đelića „nasadili“ na poziciju na kojoj je dotle sedeo gore pomenuti stručnjak koji od svog svog znanja, sposobnosti nije uspeo da kupi svom domaćinstvu više od 6 (i slovima ŠEST) šoljica za kafu, pokazujući nam još u tom trenutku kako će nam oplemeniti i unaprediti  privredu sa pozicije ministra za ekonomiju i regionalni razvoj. I dokazao je. Međutim  nama nije ostala ni jedna šoljica pa ćemo uskoro kafu, kad je bude, najverovatnije piti iz ruke ili papirnog fišeka.

Zašto je gospodin Đelić prestao da kritikuje rad svoga kolege od kojeg je vrlo brzo vrlo mnogo naučio je pokazao međustranačko- koalicioni ili već nekakav dogovor u kojem je opet sklonjen dovoljno daleko od nestašnog Mlađana ali dovoljno blizu da u svakom pobedničkom pohodu učestvuje kao član delegacije koja će nam saopštiti sve te lepe vesti. Naravno vesti će biti publikovane u  saopštenju i obraćanju genijalnog Dinkića po kojem će nam „ovi ili oni“ dati toliko i toliko miliona „bespovratne“ pomoći, doduše  sa grejsperiodom -dovoljno dugim da se naš Mlađa lepo negde skloni a da je to naravno i isključivo njegova zasluga jer je  viseći naglavačke iznad ponora sa krokodilima i ljudožderima, žrtvujući svoj život, čast i sva svoja skupocena odela uspeo da izdejstvuje ….  Muka mi više i da pišem.

I šta sad. Oćemo li ponovo da brojimo šoljice bijemo se po skupštinskim govornicama i otimamo pod pretnjom oružja ili ćemo privatizovati i prodavati nešto sve dok  provizija ne nadmaši kupoprodajnu cenu  samog postrojenja, fabrike  ili industrije ili će se možda neko dosetiti da je vreme i reći narodu da je ipak sve to bila jedna velika , smrdljiva i providna prevara sa našim gitaristom i njegovim bendom na čelu.