Ako te Evrope nema kod nas, onda mladi žele da je nađu tamo gde je ima – u zemljama koje su već deo Evrope bez granica
Sonja Liht / Politika / Pogledi sa strane
[objavljeno: 10/03/2008]
Javna debata o državnoj strategiji za mlade, prvoj koja je sačinjena kod nas, jedinoj zemlji u regionu koja takvu strategiju još nema, započeta je tri dana pre nego što su se desili događaji koji su potvrdili koliko su mladi od te iste države, ali i društva u celini, katastrofalno zanemareni. Osam mladih ljudi u Novom Sadu izgorelo je u kafiću istog dana kada su gnevni mladi ljudi (rečeno je da su, pre svega, navijači) prvi put izašli da iskale bes razbijajući svoj grad da bi taj pohod ponovili samo četiri dana kasnije još žešće, ovaj put ostavljajući za sobom i jednu žrtvu iz svojih redova.
Posle mnogo vremena mediji su puni tema posvećenih mladima – nažalost ne zbog javne debate o pomenutoj strategiji već, pre svega, zbog toga što je, odjednom, shvaćeno da se mladi socijalizuju na stadionima, a ne u školama, što se smatra (neki i pozdravljaju) kao da se deo mladih ljudi okreće desničarskim, čak i ksenofobičnim i neonacističkim idejama. Naravno, samo zlonamerni ili slepi mogu da veruju da je reč o većini mladih. Većina mladih se ne identifikuje s ekstremnim uskogrudim idejama. Većina mladih je, kao što je to pokazalo nekoliko ozbiljnih istraživanja, zagubljena u tranziciji; većina mladih opet sanja da napusti ovu zemlju, jer ne vidi da će u njoj moći da ostvari svoje osnovne potrebe i težnje. Ovde se javlja jedan od naoko čudnih paradoksa s kojima se suočavamo – većina učesnika na mitingu pred Domom narodne skupštine su bili mladi, a, istovremeno, većina mladih, ako bi mogla, napustila bi zemlju ako bi im se ukazala prilika. Kažemo naoko čudnih paradoksa, jer u stvari nije reč o paradoksu: mladi osećaju pripadnost svojoj zajednici, ali ne pristaju da žive bez perspektive da će pohađati kvalitetnije škole, da će se zapošljavati, obezbeđivati sebi stambene i sve ostale uslove za bolji život. Dakle, i oni osećaju traumu zbog gubitka Kosova, ali nipošto ne žele da žive izvan tokova modernog, razvijenog demokratskog sveta, jednom rečju izvan Evrope. Ako te Evrope nema kod nas onda oni žele da je nađu tamo gde je ima – u zemljama koje su već deo Evrope bez granica, dakle, Evropske unije.
Moguće je da mnogi od njih imaju pogrešne predstave o svetu van Srbije, kako oni koji su palili i razbijali (vide ga previše crno), tako i oni koji maštaju da što pre napuste zemlju (vide ga previše ružičasto). Naravno, deo razloga je i u tome da ogromna većina mladih nikada nije putovala van granica naše zemlje, kako zbog rigorozne politike izdavanja viza, tako i zbog siromaštva. Evropska unija je, u poslednje vreme, više puta potvrdila da je spremna da ubrza pregovore koji bi trebalo da rezultiraju dolaženjem Srbije na „belu šengensku listu” u najkraćem roku, i taj proces bi morao da se nastavi. Međutim, ako se ekonomska situacija u zemlji ne popravi teško je zamisliti da će većina imati sredstava da ikada putuje u tu Evropu.
Najzad, zaista je teško ako ne nemoguće zamisliti kako da se položaj mladih promeni bez stranih investicija i ekonomske, naučne, obrazovne, kulturne saradnje s najrazvijenijim delom sveta, dakle Evropskom unijom. Stoga je ohrabrujuće da država, prvi put, uz pomoć jedne sveobuhvatne strategije za mlade namerava da se na osmišljen i sistematičan način bavi mladima, ali ukoliko ona sama ostane van evropskih i svetskih tokova, teško je i zamisliti kako bi ta strategija mogla da se pretoči u život.