Rođendan izuma koji je promenio civilizaciju, a da joj pri tom nije (sasvim) zapretio
Jedan važan rođendan juče je protekao diskretno, bez torte, svećica, šampanjca i poklona, tek sa ponekim tekstom, mahom u stručnim publikacijama. Ali sa slavljenikom smo se družili svi, od jutra do sutra, nehajni da je prošlo tačno pola veka otkako je ugledao svet i počeo da menja naše živote da bi danas bio jedan od ključnih aktera uveliko promenjene civilizacije.
Slavljenik je – mikročip.
Autor: Milan Mišić
Pre ravno 50 godina, mladi inženjer Džek Kilbi, pripravnik u korporaciji „Teksas instruments”, novajlija u tolikoj meri da nije imao pravo ni na godišnji odmor, prikazao je svojim šefovima ono što je osmislio tokom jula i avgusta u uglavnom praznim laboratorijama dok su kolege bile na zasluženim raspustima.
Bilo je to parčence germanijuma, hemijskog elementa srebrnaste boje koji ima poluprovodničke karakteristike, veličine nokta, prilepljenog na staklo, iz kojeg su virile žice. Mladi istraživač je težice priključio na osciloskop, na čijem su se ekranu pojavile pulsirajuće sinusoide električnog napona.
Malo kome je to tada izgledalo kao početak jedne nove ere. Jedna anegdota kaže da je tom prilikom predstavnik velike korporacije koja se bavila tranzistorima rezignirano slegao ramenima, uz pitanje: „Dobro, a čemu to služi?”.
Ono što je Kilbi tom prilikom pokazao – i za šta će tek 42 godine kasnije (2000) dobiti Nobelovu nagradu za fiziku – bilo je prvo „integralno kolo”: tranzistor (koji je napravljen deset godina ranije) i prateće komponente (diode, kondenzatori i slično) bili suprvi put „ugravirani” u komad od istog materijala, umesto da, kao dotle, kao posebni delovi budu međusobno povezani žicama. Bilo je to novo rešenje za stari problem, a Kilbijeva zasluga je u tome što je prvi pokazao da je tako nešto praktično moguće.
„Integralno kolo”, koje je u međuvremenu dobilo ime „mikročip”, na silicijum, umesto na germanijum, ugraviraćegodinu dana kasnije jedan drugi inžinjer Robert Nojs. A kad je jednom pokazano da tranzistor i komponente mogu da se integrišu na jednostavan i ekonomičan način, ono što je usledilo bilo je nezaustavljivo. Do druge polovine šezdesetih na čipu je već bilo na stotine tranzistora. Pred kraj osamdesetih već na stotine hiljada. Intel, vodeći proizvođač čipova, ove godine je predstavio mikročip sa dve milijarde tranzistora.
„Murov zakon”, nazvan po Gordonu Muru, koosnivaču Intela, formulisan još 1965, koji veli da će se moć mikročipova udvostručavati svake dve godine – i kome su predviđali privremenu važnost, jer se verovalo da će se brzo stići do limita – validan je i danas, a procenjuje se da će to biti bar još jednu deceniju. Intel, uzgred, danas ima 15 fabrika mikročipova od kojih svaka koštaoko tri milijarde dolara. Hale u kojima se(uz pomoć robota, koje takođe kontrolišu mikročipovi) proizvode savremena integralna kola smatraju se najčistijim mestima na planeti.
Koliki je napredak u međuvremenu ostvaren, najbolje ilustruje metafora koja kaže da bi kuće da su umanjivane istim tempom kao i mikročipovi, danas mogle da budu viđene samo pod jakim mikroskopom.
Mikročip nam je doneo mnogo blagodeti – on je naš svakodnevni pratilac, bez njega ne bi, između ostalog, bilo ni Interneta pa ni globalizovane ekonomije. Za razliku od drugog velikog izuma 20. veka, atomske bombe, od njega ne preti opasnost da uništi svet, ali i on pokazuje da je tehnologija, samo po sebi, benigna: maligni su samo načini njene upotrebe. Uzmimo samo primer „pametnih” raketa sa čipovima u njihovim glavama, koje same pronalaze ciljeve, a u čiju smo se preciznost, nažalost, i neposredno uverili.
Mikročipovi su omogućili i razvoj sve više primenjivanih tehnologija „velikog brata”, globalne epidemije udara na privatnost uz pomoć uređajakoji su deo naše svakodnevice: mobilnih telefona, kreditnih kartica, uređaja za pozicioniranje, „čipovanih” identifikacionih dokumenata…
Za sve što dobijemo, izgleda treba nešto da damo: pitanje je samo kako uspostaviti pravu meru između koristi i (prateće) štete.
Ali pohod mikročipova je nezaustavljiv. Procena je da će ih ove godine biti proizvedeno oko 280 milijardi komada, raznih kapaciteta i namena.
Čovek zaslužan za njihovo postojanje umro je u junu 2005. Slava mu, inače, nije zavrtela mozak. Kad god su ga pitali o njegovoj o ulozi u svemu, Džek Kilbi bi citirao vic o dabru koji zecu, dok stoje u podnožju džinovske betonske brane, objašnjava: „Ne, nisam je ja napravio, ali izgrađena je po mojoj ideji”.
Izvor: Politika