Ovih dana uoči predstojeće „vruće“ jeseni mnogo se kalkuliše i diskutuje o socijalnim nemirima koji se, definitivno posle dugog niza godina, vraćaju u Srbiju jer dobro obavešteni kažu da je „vrag odneo šalu“.
Nezadovoljstvo, ogorčenje i neverica velikog broja otpuštenih ili socijalnim programima prevarenih građana mora jednom pokazati svoje pravo lice. Trebalo bi.
Vlada Republike Srbije probleme halucinacijama sklonog, pa još i svog naroda, jednostavno ne vidi, pa šargarepom koja je na kanapu dugačkom čak do 01. januara 2009-te, vešto eliminiše bar privremeno, lakoverne predlažući im nenametljivo ali sasvim precizno da do toga datuma ipak ne treba činiti ništa nepromišljeno. U stvari nije toliko bitno da li će do liberalizacije viznog režima doći ili ne, bitno je šta će biti posle toga.
Nemojte ljudi na ulice, više očinski i brižno govore jer šetali- ne šetali, zviždali ne zviždali to vam je to, a i nije povoljan trenutak. Idu nam novogodišnji pa i ostali praznici, pa da ne kvarimo. A narod k’o narod, šta će. Kome da se taj narod obrati- kome da se napsuje bliže i dalje rodbine kad se više i ne zna ko šta radi. Naša Vlada ima resora kao tri normalne, evropske države ali – džaba.
Isteraš ga (gore pomenuti narod) sa posla daš mu otkaz a on ni da pisne. Zna taj narod da se suštinski ništa nije promenilo osim samog čina odlaska i povratka sa posla, koji je neretko i najveći napor u procesu ostvarivanja svog radnog odnosa. Ostalo je isto. Ne radiš ništa, ne zaradiš ništa i eto tako to ide. Čak ako i zaradiš vlasnik, ili država ti to ne isplate pa ludnici nikad kraja. Međutim kažu da ovaj put tako biti neće. Ne znam da li će biti u igri „kuka i motika“, „srp i čelkić“ ili nešto treće ali znam samo pouzdano da se opet ništa promeniti neće – niti može.
Šta ja to pričam?
Gledano iz ugla jednog priprostog i politički nezainteresovanog građanina na svim nivoima na izborima je pobedio narod i postavio svoje najbolje predstavnike. Ako je to tako kako će taj isti narod protiv sebe. Protiv sebe se ne može i eto nam kad- tad opet starog problema. U svim regionima nezadovoljstvo vladajućim garniturama a svugde ih birao taj isti narod.
Šačica lokalnih licemera ( a sa lokalnog nivo ipak sve kreće) koji drže medije ili utiču značajno na tokove novca napujda naljuće kritizere i rent-a kar poštenjačine za kojima narod krene ko omamljen. Na trenutak sve dođe na sam prag revolucionarnog delovanja i onda u odlučujućem trenutku imaginarni balon pukne i na sve prisutne istrese veliku količinu urina kojom je brižljivo punjen. I tako u krug. Krugova je bilo već previše, baloni su sve veći a narodu su počele uši da se izdužuju pa je uskoro ni kape neće moći sakriti.
Na sreću ili nesreću ide zima.