Made in Serbia

Pobeda protiv fudbalske reprezentacije Rumunije u subotu proglašena je sportskim događajem od izuzetnog značaja i posvećena je velikodušno napaćenom narodu. Ta neartikulisana i uvek nepredvidiva sklonost masovnom izlivanju emocija nas je još od davnina redovno i skupo koštala, ali koliko god nas potamane ili na druge načine eliminišu- Srbija se saginjati … neće. Povorka veselih i pijanih fudbalera i ostalih zaslužnih anonimusa je preusmerena u Kovilovo umesto na mesto odakle smo redovno slali poruke u Svet, kako bi neko pred evropskim auditorijumom pokazao da tragična smrt Brisa Tatona nije uzaludna već nešto čega ćemo se večno sećati a ako i zaboravimo svaki će grad u Srbiji ako treba nazvati ulicu po nesretnom mladiću, … ipak, to njegovim roditeljima neće vratiti sina.

Politička vrhuška je još jednom po završetku utakmice vešto poentirala uz nesebičnu pomoć  patriota u skupim automobilima i sve je nakako neprirodno i na silu ukomponovano i zamotano u skupe ‘artije. Naš je narod  odavno naučen da se televizijskom programu može i mora verovati, jer altrnative nema ili je već odavno (uspešno) eliminisana.

Kada smo već kod alternative i drugačijeg shvatanja informisanja, neko je jednostavno “uklonio” spomen-ploču sa mesta na kojem je 11. aprila 1999 god. ubijen Slavko Ćuruvija. Tome nije dat neki poseban publicitet, možda zbog  predstojeće posete ruske svite a možda i ne znaju da se išta slično i desilo, tek o tome jedva da čusmo pokoju reč. Ipak nije ni to sve jer je MUP upravo pohapsio silne razbojnike. Svaka čast momcima iz žandarmerije, međutim kako znamo da su neki optuženi za svirepa ubistva pušteni da se brane sa slobode to saopštenje ili akcija  i ne mora da bude ništa izuzetno važno a ni korisno.

Vođa navijača Crvene zvezde je takođe uhapšen, JAT i RTB Bor priželjkuju Američki fond Blackstone kao svog budućeg vlasnika a dinar je opet mestimično do znatno oslabio pripremajući se da ničim izazvano pred novogodišnje praznike “ojača” kako bi slabašna i siromašna  država sve te evriće od svoje dijaspore mogla kupiti sa 5- 10% popusta.

Niko se ne uzbuđuje što je sve hladnije a stuje sve manje , što će se paricipacija povećati i što su nasilništva u osnovnim  i srednjim školama u Srbiji postala nešto sasvim normalno i očekivano. Niko više ništa ne očekuje, nikom više ni do čega nije stalo i na sceni je najbolja masovna hipnoza svih vremena.

Samo da je nama što više velke braće, farmi i sličnih visokoedukativnih saržaja pa će sve biti dobro- i mirno naravno. Barem do Božića a dotle- dotle se svašta može desiti ili izmisliti. To je Srbija.

2 Komentara

  • Goran Aničić

    18. oktobra 2009. at 13:14

    Zdravorazumski i činjenično gledano, sport je sa jedne strane nastavak politike (neka alternativa ratu, sa prenaglašenom nacionalnom obojenošću), a sa druge radi se o PROFITNOJ delatnosti. Ti igrači ne igraju za Srbiju, naciju… već za sebe i svoju cenu na svetskoj nogometnoj pijaci.

  • Borsky

    18. oktobra 2009. at 13:27

    Mislim da tu ima više od dve strane. Sport odavno generiše politički upotrebljive situacije pa se pored stranačkih, državnih “ineresa” uključuju i interesne grupe koje nažalost mogu da iskoriste sve to bilo da je u pitanju transver igrača, njihova lična reputacija ili uticaj na same klubove koji kao i njihovi sponzori dobijaju ili gube na ugledu a samim tim i u samom investiranju.

    Veoma zamršeno – i strašno skupo.