Kum, izdaja ili krava

Pre nekoliko dan pita me komšija: – “Šta ti znači onaj sumoran, siv i pesimističan tekst o sa sličicama Željezničke stanice u Boru? Ti si uvek čak i kad je bilo najgore, pokušavao da predstaviš sve to malo drugačije … bolje. Šta ti je” – Ne znam- odgovorih, valjda sam se zasitio vedrine, optimizma, a možda sam najzad sazreo pa se uozbiljio- ili se i jednostavno malo pravim važan. 😉 . Nekako mi se nikako više ne uklapa da budem veseo i u skoro svakom tekstu udarim brigu na veselje, dok se ljudi u Srbiji smrzavaju od hladnoće, umiru od gladi i jedva krpe kraj sa krajem. Sve ima svoju granicu i kraj  pa je tako i moj optimizam malo ‘utrn’o” – rekoh još na kraju.

On je otišao svojim poslom a ja sam nagnut nad haubu svog automobila menjajućia antifriz, nastavio da razmišljam, onako za sebe. Sve se u Srbiji od pamtiveka vrtelo oko kuma, izdaje ili u najboljem skučaju krave. Kum i izdaja su nekako uvek u paketu a krava (komšijska naravno) uvek sama i kad joj se najmanje nadaš. Da  li je i ovog decembra u pitanju  kum, izdaja ili komšjiska krava- ne znam,  ali bojke kažu ovako:

  • Broj nezaposlenih dostigao 735.000
  • Bez plate radi više od 130.000 ljudi
  • Ispod linije siromaštva najmanje 700.000 ljudi
  • Površine zasejane pšenicom od Drugog svetskog rata nikada nisu bile manje, a upola su manje nego 1990. godine
  • Konkurentnost privrede pala za osam mesta na listi Svetskog ekonomskog foruma
  • Spoljni dug dostigao 32,75 milijardi dolara
  • Javni dug premašio 10 milijardi evra
  • Računi 69.000 preduzeća blokirani
  • Industrijska proizvodnja smanjena za 12 odsto
  • Trgovina na veliko i malo manja za 12 odsto
  • Obim građevinskih radova smanjen za 30 odsto
  • Saobraćaj smanjen za 8 odsto
  • Izvoz robe i usluga smanjen za 22 odsto
  • Kome je posle ovoga do smeha- smejela mu se baba non stop, na uvce. Meni nije.

    P.S. ovde nisam napisao sve što je trebalo. Napišite vi. Kako reče Peđa neke se diskusije tek u komentarima razviju -kako treba. Napišite mi ako znate i imate vremena, zašto smo tako prokleto alavi, aljkavi i lakovernni. Zašto nam je uvek neko druigi kriv i zašto od svega na Svetu najviše priželjkjemo tuđi nuspeh. Pišite , ako vidite ikakvu dalju potrebu za postojanjem političkih stranaka, promenama vlasti i ostalih organizovananih prevara, jer se apsolutno ništa nije-niti će se promeniti dok ne počnemo da se menjamo mi sami.

    3 Komentara

    • Nena

      30. decembra 2010. at 01:12

      Menjamo se mi, sad neko na bole, neko na gore. Nije nama niko kriv, ni jedna vlast. Krivi smo sami jer dozvoljavamo da sa nama postupaju kao sa ličnim marionetama. Motke u ruke, na ulice, ako uopšte vredi. Sve je već upropašćeno, pitanje je šta se još može spasiti?
      Ipak ja volim svoj grad, ma kakav on bio. Iz dana u dan postaje sve lepši, nada se vraća kao i osmeh ljudima na lice. Bor je hranio celu bivšu Jugoslaviju, vreme je da se malo sad ostali raduju zbog nas… mnogo toga smo preživeli… patili. Dosta je bilo!
      NAJBOLJI IDU NAPRED!!!!

    • Zoran

      30. decembra 2010. at 08:46

      Motke? Opet poziv na borbu protiv nekih imaginarnih krivaca, “dušmana koji nam kvare život”.
      Pre bih rekao da umesto motki treba uzeti metlu u ruke i krenuti sa čišćenjem u svom dvorištu.