Odranije se zna da su nekoliki umešani, ali je sada prvi put obelodanjen jedan (gastrin) povezan s mozgom

Nepodnošljiva napast

Ne budite podozrivi prema ljudima koji se javno češkaju: naučnici su, upravo, otkrili krivca u centralnom nervnom sistemu. Odranije se zna da su nekoliki geni umešani u nastanak svraba, ali je sada prvi put obelodanjen jedan koji je povezan s mozgom.
Da li će svrbljenje iskrčiti put leku(ovima) koji će ga sasvim iskoreniti da pojedini nesrećnici ne otvaraju rane na svojoj koži?
Naučnici predvođeni Žou-Feng Čenom, sa Medicinskog fakulteta u Sent Luisu (SAD), okrivili su gastrin ili, skraćeno, GRPR (receptor za otpuštanje peptida), koji ga na to navodi (prosleđuje mu šifrovana uputstva), nađen u veoma malim iznosima u nervnim ćelijama kičmene moždine. Na putu kojim putuju upozorenja (signali) za bol i svrab od kože do mozga.

Zanimljivo je da su izvesni istraživači već proučavali ulogu dotičnog gena u nastajanju bola, ali se niko nije dosetio da ga poveže s češanjem.

U laboratorijskim ogledima na miševima potvrđena je veza između gastrina i svrbljenja: zatočene životinjice kojima je manjkao pomenuti gen manje su se grebale od ostale sabraće.

Učestalo (hronično) češanje je veoma raširena pojava; izaziva bolesti poput ekcema (crvenilo, otok i plikovi na koži) ili podstiče otkazivanje bubrega i obolevanje jetre. Katkad je ozbiljna prateća pojava uzimanja ublaživača bola u lečenju raka, kao što je morfijum. Pojedincima poremeti svakodnevni život, čak i redovan san, ostavljajući dokaze u vidu upaljenih ožiljaka i rana. Uspešno izlečenje je, najčešće, ograničeno.

Veoma dugo su upućeni tumačili da je češanje slabiji oblik osećaja bola, smatrajući ga nekom vrstom zapuštenosti vlastite nege, za šta postoje brojni istorijski nalazi. „Mnogi geni su prepoznati na putu nastanka bola, ali je svrbljenje ostajalo u senci i niko sve doskora nije znao da li je za to kriv gen u mozgu ili kičmenoj moždini”, objašnjava Žou-Feng Čen, profesor anesteziologije, psihijatrije, farmakologije i molekularne biologije.

Tako je započela i potraga na Medicinskom fakultetu u Sent Luisu: među nekolikim genima mogućim uzročnicima, gastrin se izdvajao zato što se nalazio u samo nekoliko nervnih ćelija kičmene moždine, poznatih po prenošenju upozorenja za bol i/ili češanje do mozga. Ispočetka su proučavani maleni glodari bez dotičnog gena da bi se odgonetnulo da li se drugačije ponašaju u odnosu na ostale.

S prvim koracima naišlo je – malo razočarenje. Izgledalo je da i jedni i drugi zamorčići istovetno odgovaraju na izazivanje bola. Ubrzo je iskrslo iznenađenje: kada je u kičmenu moždinu običnog miša ubrizgana tvar (peptid) koja podstrekava gastrin, on je počeo da se grebe kao i parnjak obdaren istim genom. Potonje podrobne provere su to potkrepile. Istovremeno su ispitivane dve grupice: uobičajeni miševi i parnjaci kojima je sprečeno delovanje gastrina. Prvi su se neumereno češali kad god su bili izloženi nekakvom uzročniku svraba, drugi su to kudikamo ređe činili.

Na šta sve ovo ukazuje?

Po svemu sudeći, postoje još neki prijemnici (receptori), tako se zna za pojedine proteine sa svojstvima sličnim gastrinu. Predstoji da se prouči da li su upetljani u češanje ili nisu.

Zanimljivo je da su životinjice kojima je gen za svrab uspavan osećale bol kao i ostale, što znači da geni u tome posreduju u kičmenoj moždini deluju odvojeno. Iz toga proističe saznanje da je moguće nekakvim lekom stišati svrab, a da se ne uguše osećaji za druge vrste bolova. Na kraju bi se takva lekarija davala unapred da predupredi pojavu svraba.

Najnoviji rezultati su objavljeni u poznatom naučnom časopisu „Priroda” (Nature). Pre nekoliko decenija, inače, otkriveno je da je gastrin umešan i u rast tumora.
Stefan Vukašin
[objavljeno: 08.09.2007. – Politika]