Kako sam upropastio Evropu (Teil Drei :-))

Nije trebalo mnogo vremena da shvatim da od mojih tipografsko-dizajnerskih znanja neće biti  velike koristi pa sam se i sa tom mogućnošću nerado ali definitivno oprostio. Naravno da sam znao da je to samo pusti san, ali ipak se  čovek u nadi i neizvesnosti  najlepše oseća pogotovo kada od njih zavisi nejgov dalji životni put.

Bio je to veoma težak period koji je po svemu sudeći odigrao veoma važnu ulogu u mom površnom, neozbiljnom i lakovernom shvatanju života.

Moj gazda bi na trenutke konstatovao da je i za njega posla sve manje, da je možda i to što me hrani i previše za njegov budžet a i ja sam nekoliko  puta ne razmišljajući, ozbiljno zaseo za kompjuter kombinujući neke detalje u jednom idejnom rešenju, pa je počeo da me obasipa svakojakim predavanjima.

Pričao mi je kako je došao iscepan i musav, bio gladan, na ulici, počeo do najtežih poslova radeći ono što niko nije hteo da radi a ja sam juče došao i već bi nešto tu dizajnirao i predlagao. Ne može to tako, rekao mi je nekoliko puta uz kiseli osmeh ali na tome bi se završilo. Da ipak veruje u neka moja znanja i da mu trebam sam uvideo kada mi je jednog dana rekao da sutra idem sa njim na teren i da ćemo montirati jedan natpis za klijenta iz Nemačke.

Bio sam presrećan, nisam i ni spavao te noći. Posao smo završili i po povretku gazda je izvadio  novčanicu koju nikad do tad nisam video, i pružio mi je rekavši da sutra ujutro  budem tačan i da sam odlično odradio svoj deo posla. Pun sebe sa tim nekim novcem sam otišao u svoju sobicu gledajući u novčanicu. Toga dana sam zaradio 5o eura, saznao sam kasnije i nekako je sve ponovo izgledalo prelepo. Ne zadugo. Posle dvadestak dana  gazda je sa porodicom otišao na desetak dana u Srbiju a ja opet na samom početku.

Rekoh već da je to bio presudan period, jer kad čovek ostane sam i kada ne može ništa drugo da radi osim da razmilja, obično dođe do nekih zaključaka koji su mu do tada bili apsolutno nedostupni. Bez TV-a, koji je do tada u mom životu bio nezaobilazna i nezamenjljiva zabava, bilo kakvog uredjaja pa čak i radio prijemnika, sam po ceo dan šetao, gledao oko sebe i razmišljao. Pošto više od polovine svog okruženja nisam razumeo, razmišljanja su “zaglavila” u prošlosti gde sam polako ali sigurno nalazio svoje greške, previde i katastrofalne gluposti.

Sa porodicom sam kontaktirao barem jednom nedeljno i nisam želeo da im kažem  kako sam se u stvari prevario već naprotiv da je malo teško ali da moram dalje i da ću uspeti, tražeći od svih njih samo malo strpljenja i razumevanja. Naravno podržavali su me i sve je nekako imalo smisla, pa mi čak ni gladovanje i teške emotivne krize nisu padale teško. Kad se sada setim šta sam jeo, gde sam spavao i koliko sam bio uporan i tvrdoglav, neretko pomilsim da to možda i nisam bio ja, ali sramota i strah iz čoveka izvuku i ono što je često i ne znamod a posedujemo. Stereotipna priča koju ste čuli od ljudi koji su postigli nešto o upornosti i odricanju je apsolutna istina i svi, pogotovo mlađi  treba da znaju da ne postoji nemoguće ukoliko pokažemo volju, veru i upornost. Sve je ostvarivo i smo je pitanje dana kada se to može ostvariti.

Kod mog predjašnjeg poslodavca dolazilo je dosta ljudi koje sam upoznao nastupajući sa istom spremljenom pričom, koju sam izgovarao brzinom svetlosti nesiguran u to da me uopšte žele slušati duže od minuta ili dva. Pričao sam o tome da ne uspevam ni za stan da zaradim a  o hrani i ostlaom da i ne pričam. Gledao sam pričajući sva ta lica i učtivost koja je jedino nalagala da sagovornika treba ipak saslušati, mnogo puta ubeđen da me uopšte i ne slušaju i iz dana u dan moja je poruka ili molba počela da liči na puko prosjačenje pa sam se na nju teško odličivao.

Jedan od onjih koji su me saslušali pažljivo, vlasnik transportne firme me je, posle nekoliko kratkih druženja i napada ubitačnom žalopojkom obavestio, da će me možda za dan dva angažovati, da je posao malo teži ali da ukoliko želim sve može biti dobro jer ipak ništa nije teže od gladovanja.

Tako je i bilo i počeo sam da radim kao klasični nosač – fizikalac, za 15 chf po satu, što je za mene tada bilo više od svake premije. Radilo se po ceo dan a u dane kada posla nije bilo, a i to se dešavalao,  sam uspeo da “nabacim”  dodatni izvor zarade  u jednoj štampariji čiji je vlasnig bio grk koji je odlično pričao 5-6 jezika uključujući i srpski.

Jedan komentar