Kako sam upropastio Evropu (pričanije šesto)

Baksuz kakav sam oduvek i bio nije ni mogao da očekuje previše od te dugo čekane Evrope, jer sam toliko puta najeb’o ni kriv ni dužan (uglavnom) da sam nekako oguglao na poraze i poniženja.

Posle završene matematičke gimnazije sam radio na radnim mestima, predviđenim za polupismene i priglupe  i svaki šofer ili viljuškarista sa dva pišanja u školskom klozetu je bio bolje rangiran, bodovan a Boga mi i plaćen . Gimnazija (ona stara) je otišla u istoriju baš u trenutku kad sam trbao da maturiram. Bio sam i ostao zbog toga, neškolovan kadar- tačnije nedefinisan i osuđen na večito prilagođavanje i doškolovavanje. Nisam  imao snage ni prilike da pokažem svu dubinu svog (ne)znanja jer o nekim stvarima jednostavno nisam imao sa kime da pričam ali čovek se naviken na sve, pa i  na to da je ponekad dobro biti i glup, barem privremeno.

Recimo kada sam otišao u JNA (to je ono što više ne postoji) i posle obuke trebao da odem u počasni gardijski bataljon izbile su demonstracije na Kosovu 1981 pa sam umesto u svilenim rukavicama ostatak vojnog roka proveo proučavajući albanski jezik i “kulturu”. Moja prva žena i ja smo se 5 godina mučili da se organizujemo a kada smo se zaposlili, situirali i dobili ćerku njena majka se setila da ipak ona o svemu odlučuje pa je i tu baksuz umešao svoje prste.

Bilo je toga dosta a vrhunac i HIT je ipak to da se posle muka i peripetija dovučem do obećane zemlje i da baš nekako u to vreme počne velika kriza, ostanem bez porodice jer se zbog takvog života u borbi za opstanak, i nekih priključenija razvedem i sa drugom ženom. Šta da Vam pričam više , vidite i sami sve.

I tako, što bi reko Radašin, ostadoh bez igde ičega na sred ceste nezainteresovan ni za jedan od smerova. Nešto malo para, uvek željan nečega što je na dohvat ruke a ipak tako daleko. Mučiš se služiš svima ne štediš se, razmišljao sam,  i onda smo jednog dana dobiješ šut u dupe pa se puši. Deca odrasla i već u svojim kombinacijama, drugari pozaboravljali, gde god se pojaviš ne znaš nikoga… ma ludo jel?  Za šta god sam se ja uhvatio počelo je da vene, gasi se, ili propada tako da ni Evropa nije uspela da se odbrani od ogromne količine baksuzluka koji nosim u sebi.

Međutim kako  jedna stara španska poslovica kaže: Najmračniji trenutak noći je uoči samog svitanja, pa za par dana možete čitati šta se dalje dešavalo, ukoliko ovo uopšte nekoga zanima.