Kako sam upropastio Evropu – “Moj” grad i druge važne stvari

Prvog dana juna sam se uputio u Dalmaciju i grad u koje sam rođen, planirao da završim nešto oko porodičnog imanja i papira vezanih za to, ali nažalost nisam uspeo sve da privedem kraju.

Naravno potom da posetim Bor a posle dve- tri nedelje vratim se u bazu. Sve je izgledalo uobičajeno i nije trebalo da bude nikakvih posebnih peripetija ali … Radovao sma se kao i svaki put ne znajući da ću ovom prilikom doći do poražavajućeg zaključka. Naravno uvek kad krećem u svoj grad ne opterećujem se bespotrebnim detaljima i činjenicama ali ovog puta sam definitivno shvatio  da se mnogo toga promenilo i da je nekolicina mojih prijatelja ipak bila u pravu.

Bio sam ubeđen u to da i ja kao i svako drugi imam prava na “svoj grad”  ali nešto se ipak tu izgleda zauvek “pokvarilo”. Nažalost. Tamo gde sam rođen i gde sam do tog glupog poslednjeg rata odlazi redovno i boravio godišnje po 2-3 meseca, sam došljak i stranac sa tek ponekom povlasticom,  u gradu u kojem sa ostavio mladost sam opet tamo neki gasterbajter i stranac koji je sa svojom porodicom došao davne 1969- te a u gradu u kojem trenutno živim a nadam se neću jš dugo – da vam i ne pričam. Tu sam auslender sa mrljom u geografskom poreklu i pripadnik etničke grupacije  koja se retko kada ubraja u kategoriju građane vredne pažnje i poštovanja.

Sve ove tvrdnje nisu ni slušajno produkt bilo kakvog afektivnog refleksa već sasvim evidentna pojava u modernoj evropi punoj ravnopravnosti, razumevanja i međusobnog uvažavanja. Eto, samo da naglasim… valja se. Nisam nikad bio preterano zainteresovan za komentare a još manje da sposoban da odgonetam njihova skrivena značenja i dobronamerne preporuke, ipak,  zahvaljujući tome sam u dosta toga uspeo ali nije da ne “boli” to sve što se dešava. Boli naročito i između ostalog  kad vidiš da tvojim, njegovim, ili vašim gradom upravljaju oni koji su do juče sa barikada i protesnih skupova poceopani i zajapurenu poručivali kako nikad neće dozvoliti i biti kao ONI … a sada su ulickani, ukusno obučeni , u pravilu namirisani malo više nego što treba, nedodirljivi i nezainteresovani da od svog zadnjeg sedišta službenog vozila do ulaza u svoje kabinete primete bilo koga.

Razmišljajuči o njima ne mogu da ne pomenem one koji su ih tu i postavili a koje pamtimo po tome što su javno i uvek i na svakom mestu i prilici bili protiv njih- ovih prvih “nalickanih”. Baš tako. Oni su tek gnjide paraziti koje treba posebno posmatrati, ali i svakako držati na distanci , u svakom pogledu. I tako ZAHVALJUJUĆI JEDNIMA I DRUGIMA  ALI I SIROTINJI RAJI “nema” više mog malog gradića, barem ne onakvog kakvog pamtim. On je unazad nekoliko godina rent-a- grad, koji korisnici iznajmljuju kako bi koristeći se njegovim imenom, istorijom i problemima dosegli svoje uzvipšene ciljeve koji se najavljuju žestokom veoma dobro smišljenom i upornom demagogijom i požrtvovanjem, po život opasnim odricanjem i obećanjima svake vrste a završava u džepu ili kontou neke od mnogobrojnih banaka kojih ima više nego trafika.

Eto na primer u mom gradu oni koji su prošle godine došli na vlast nisu uspeli išta da pokradu (tačnije velika većina njih a imali su “dobre namere” u tom pravcu)  zahvaljujući pohlepi samo 4-5 odabranih delija koji su to ladno u ime evropskih integracija uradili onako lepo, neometano kratko i neodbranjivo. Ali da ne bi sad ispalo da sam ja taj koji  upropastio svoj mali gradić, iako su mi svojevremno prebacivali kako imam veoma neprijateljske i detruktivne namere, vratiću se temi. Boravak u  mom malom, musavom ali ipak najdražem mestu na Svetu ovaj put je bio nešto izuzetno i nezaboravno ako isključim par gluposti kojima su umesto da me odvrate od nekih aktivnosti postigli apsolutno suprotno i to zauvek – ma sto-posto. Bio sam okružen pažnjom, razumevanjem, puno iskrene ljubavi na svakom koraku.

Zahvaljujući divnoj osobi koja je izuzetno nežna, pametna i veoma lepa, vratio sam svoj biološki časovnik barem 10 godina unazad, a možda i više. Ponovo se radujem izlascima sunca, zvezdanim noćima i dugim šetnjama kao i u svakooj reči koju mi podari. Pričamo satima i voleo bih da taj osećaj zauvek ostane tu negde, da ga nikad ne potršim ili izgubim. Ponovo sam onaj stari, dišem duboko i vidim mnogo dalje, pa su i poslovi kao i sav taj mehanizam kojim upravljam već neko vreme, krenuli mnogo bolje. Eto, desi se ponekad i to.

U povratku iz Bora sam opet nekoliko dana boravio na moru ali ovaj put na ostrvo Mali drvenik. Bilo je lepo jer i tamo je još jedan od mojih gradova, grad Split da bih se na kraju posle čitava dva meseca putovanja i ludovanja opet obreo negde na severu najuređenije zemlje na Svetu u opet “Mom” gradu, kako god da vam se sve to činilo.

Umesto malog zaključka

Sećam se da je moj pokojni deda Dušan govorio da gde god da odeš pokušaš sagraditi jednu “kuću” … u koju se uvek možeš vratiti  i sad vidim i siguran sam da napredujem.

Dušan Petra Lađević, rođen je 25. 09. 1907 u Kanjanima a preminuo 12. 10. 1979 u Beogradu. Govorio je još mnogo toga, pokušavao da nas nauči i uštedi nam vreme i mladalački avanturizam ali šteta je što ga nismo pažljivije slušali.