Kako sam upropastio Evropu (Deo drugi)

Prve dane  sam, iz meni nepoznatog razloga, proveo u svom “apartmanu” pod krovom zgrade na uglu. Ta dva tri dana sam pravdajući se samom sebi, posvetio adaptaciji koja mi je bila više nego potrebna, ili je to jednostavno bio strah od nepoznatog- ne znam. Nisam se osećao dobro što je sasvim normalno za tako dalek put, rekoše mi,  promenu podneblja i svega i svačega drugog što je uticalo na moje psiho-fizičko i zdravstveno stanje.

Sve to je bilo teže prebroditi kada bih se setio dece i supruge kao  i velike praznine u svakodnevnom životu koja je nastala mojim dolaskom ovamo. Redovno sam  bolno i skoro istim intezitetom preživljavao trenutak odlaska, suze mog šestogodišnjeg sina i stisnutih usni i izbezumljenog pogleda moje drage. Ne smem, nikako ne smem zbog njih pogrešiti, govorio sam sebi i sam nesiguran u važnost i snagu te autosugestivne komande, koja me je gurala i vodila prvih nekoliko meseci koliko sam bukvalno gladovao, što je svakako pogodovalo mom organizmu.

Gazdarica mi je u nekoliko nastavaka održala predavanje o ponašanju neiskusnog potencijalnog gasterbajtera,  preporučila šta i gde da kupujem, i upoznala me sa ostalima u zgradi.
Osim jednog čeha na spratu su, kao i na spratu ispod gde je bilo još 5 soba, doduše dosta komfornijih,  bili samo “naši” momci. To saznanje me je na trenutak oraspoložilo mada sam u smamo startu primetio, meni tada sasvim nerazumljivu i na trenutke veoma neprijatnu rezervisanost u komunikaciji.

Od posla koji mi je bio obećan predpostavljate naravno, nije bilo ništa a i moja veza, tačnije čovek koji mi je organizovao i omogućio sve to nešto- ili tačnije ništa, je kasnila pa je sve to  postalo pomalo sumnjivo. Iznenađen smrknutim i nepoverljivim licima momaka koji su svakog jutra lupali po hodniku i kupatilu pre odlaska na posao, sam odlučio da se  ponašam slično. Nisam od onih koji na prvu stupaju u druženja i neku preteranu prisnost, ali ovo je baš bilo previše za moj ukus. Na stranu što sam im zavideo i što sam po prvi put zavideo nekome ko svakog dana radi kao konj. To je nebitno ali ipak treba reći.

Kada sam zaključio da niko neće i ne može razmišljati u moju korist, koliko ja sam, reših da preuzmem stvar u svoje ruke, pa sam posle nekoliko uzaludnih pokušaja najzad ugovorio posetu čoveku koji mi je preko mog još uvek odsutnog prijatelja obećao nešto posla- za početak.

Taj prvi “ozbiljniji” razgovor sa konkretnom temom (ili barem pokušaj), mi je mnogo pomogao da shvatim gde sam došao i šta treba a šta ne očekivati od lako i nepromišljeno datih obećanja.  Znam da ćete pomisliti da nisam trebao da krenem pre nego sve proverim i zasigurno organizujem ali moj život je prošao u čekanju, obećanjima i nadi da će biti bolje pa jednostavno nisam imao šta da izgubim.
Čovek se ludački trudio da mi ispriča sve svoje podvige i dostignuća, uključujući i čak u to i marku svojih skupocenih čarapa, patika, automobila i svega ostalog. Saznao sam kvadraturu i boju zidova njegove vikendice , proizvođača wc šolje koju je ugradio u svom kupatilu a o ogromnoj kući koju je napravio među prvima u svom selu da ne pričamo.

Skoro da sam naučio napamet cene svih materijala koje je utrošio, imena znamenitih majstora koji su radili na njoj kao i imena dva lipicanera koji su čak i pobeđivali na trkama na lokalnom hipodromu a koje će sigurno, ako ne ove, sigurno kupiti dogodine.  Hronološki sam detaljno informisan o svim većim slavljima u njegovom kraju i  finansijskim doprinosom moga sagovornika u svakom pojedinačno. Njegovim monologom je dominiralo zveckanje zlatnog lanaca i narukvice i siktanje velikog pitona u uglu sobe koga je moj domaćin čak u jednom trenutku izvadio iz staklenog kaveza i stavio oko vrata.

Saznao sam sve i svašta, ali o svom poslu nisam čuo ni reč.  Čo’ek je ‘ladno rekao da nas je upozoravao da neće biti lako i da kad sam već tu moram biti strpljiv, skroman i uporan kao mazga ukoliko želim da uspem. Dobro je, pomislih, da me nije terao na kraju da sve što je isapričao ponovim jer je svaki detalj nekoliko puta ponavljao – valjda da ne  zaboravim … Druženje sa totalno promašenom temom nisam uspeo nikad da zaboravim, mada sam se očajnički trudio i dobro je da je tako. Kasnije će se pokazati da su uglavnom svi u tom filmu, da nisam došao u nikakav raj na zemlji i da je ponašanje naših ljudi prilikom boravka u Srbiji velika, smrdljiva i u velikom procentu bezobrazna prevara.

Spremni smo da radimo bilo šta, da jedemo najgore splačine, kupujemo robu na raspordajama ili od lopova kako bi se predstavili onakvima kakvi ipak iz mnogo razloga ne možemo biti. Toliko nam je važno  da se prikažemo boljima i pametnijima od drugih, još ako je to komšija…. ihaaaa- ništa bolje. Da nevolja bude veća skloni smo ljigavom ogovaranju najbližih saradnika ili komšija za malo ugleda koji nikad nismo niti ćemo  na taj način zaslužiti- naprotiv.

U startu dobro prodrman relanom slikom o “velikom zapadu” sam pristajao na sve (dobro ne baš na sve 🙂 ) pa i da radim  za jedan obrok i cigarete koje su mi bile potrebnije više nego ikad i to po ceo dan. Ipak nisam se protivio jer sam radeći kod tog našeg nišlije u grafičkoj radionici počeo da upoznajem ljude, a ništa na Svetu ne može biti vrednije od poznanstava i dobrih i pouzdanih prijatelja koji su uvek tu negde u blizini samo ih treba namirisati.

Jedan komentar

  • Nena

    16. marta 2009. at 20:23

    Pri samom citanju ovog tvog drugog teksta, nisam mogla da se suzdrzim i da ne zaplacem. Toliko dugo se znamo a u zadnje vreme postali smo i jako dobri prijatelji a da nikada nismo pricali o ovakvim nekim detaljima nasih zivota. Citajuci tvoju pricu, vratila mi se i moja prica od samo pre 6-7 godina, kada se moj rad svodio na jedan obrok i cigarete, tacnije dorucak, cigarete i soljicu do dve kafe dnevne. Nisu bitne okolnosti, nisu bitni razlozi, bitno je da se to dozivi i pored najblizih i u svom rodjenom gradu i da koliko god se ja trudila, takve stvari necu nikada zaboraviti.