Kako sam upropastio Evropu (Arbeit)

Ukoliko niste shvatili pripadnik sam generacije koja je zahvaljujući istorijsko-društveno-ekonomskih okolnosti živela u svim najneverovatnijim razdobljima moderne istorije na teritoriji EX Jugoslavije, od njenog raspada  pa sve do nevoljnog konzumiranja svih posledica koje jedna tako neopevana glupost nosi sobom.

Nemo i uplašeno smo gledali kako i  koliko su Tarabići u mnogo toga bili u pravu, i pratili  sa nevericom i ogorčenjem kako se od nečega pravi ništa, a da u odbranu ili zaštitu svega toge na možemo preduzeti baš ništa.

Neko je jednom davno lepo rekao da bi svi mi bolje živeli kada bi se pre svega bavili uzrocima neke nepravilnosti a manje posledicama jer ionako smo svi sa prostora bivše YU isti,  ako ne zalazimo u neke sitne kozmetičko-marketinške detalje …  🙂

Svakodnevna bujica mojih analiza kao protivteža teškom fizičkom radu me je dovela do zaključka da smo iz nekog centra moći  “dresirani” ili bolje reći “navučeni” na snalaženje i manipulisanje svim i svačim u interesu golog opstanka. Pošteno ti ne daju a nepošteno ne možeš jer si šonja- jbg. Jednostavno je u jednom trenutku postalo kristalno jasno da je biti učen, tolerantan i kulturan,  opšte neprihvatljivo i da polupismen svet (koji nije šonja, za razliku od tebe) i koji se bavi sumnjivim aktivnostima prolazi najbolje. Vreme u kojem je bilo poželjno biti doktor, profesor, ili čak i učitelj, majstor, mašinovođa,  umetnik ili naučnik je puklo kao balon donevši nam nova pravila ponašanja uz obilje prostakluka ali i novu skalu vrednosti.  Znate ih svi- nema potrebe gubiti vreme na to.

Radio sam danima od zore do mraka mnogo puta ljut i ogorčen ali kako reče jedan moj drug;  “Sve se to brzo zaboravi kad se radni dan naplati”. I jeste tako. Isključivo sam dogovarao ili radio kod poslodavaca koji su isplaćivali na kraju radnog dana. Dnevno sam mogao zaraditi i pravo “malo bogatstvo” ne razmišljajući o ničemu drugom osim o sledećem jutru kada ću opet brojati sate i množiti ih satnicom.

Postao sam važan i nezaobilazan učesnik svih porodičnih diskusija pa čak i onih  za kojie ranije nisam ni čuo. Bilo je lepo osetiti tu sigurnost i olakšanje, praviti planove i razmišljati o budućnosti. Sećam se dobro da mi je jednom neko od drugara u razgovoru rekao ” Ma jebeš novac kad sve drugo izgubiš, i kad se tvoji od tebe odviknu pa postaneš u svojoj rođenoj kući samo gost.” Nisam naravno imao pojma o tome ubeđen da je to samo jedna gorka i usamljena priča ali …