Kakao sam upropastio Evropu (deo prvi)

Taksista me je dovezao na adresu koja je bila upisana na zgužvanom papiru koji sam toliko puta gledao, trpao po džepovima i novčaniku da su se jedva videla slova. Izašao je izneo moju veliku torbu, učtivo se zahvalio, zgrabio novac i nestao. Pogledao sam zgradu pred sobom sa nevericom i pošao ka  ulaznim vratima razmišljajući o tome da je 20 maraka ipak previše za ovakvu uslugu,  ili možda nije … Moj  sat je pokazivao 3:25 ujutro.

Jutro neobično toplo za ovo doba godine (februar), uredno parkirani automobili, bicikli, primetan red i besprekorna čistoća su detalji koje je teško ne primetiti čak i u sitne jutarnje sate . Ukusno urađene fasade koje i u polumraku obogaćuju  prizor posmatraču pogotovo ako je odrastao u gradu u kojem je 90% svega što možeš videti- sivo…. A šta ako ovde, pomislih u jednom trenutuku, ne bude nikoga ili ako sam nekim slučajem pogrešio?!! Ma dajj . ne fantaziraj idiote, rakoh sebi u bradu i popeh se stepeništem do samog ulaza.

Zvonio sam dva puta i dok sam se tresao od velike treme, neizvesnosti i čudnog uzbuđenja  prijatan ženski glas je odgovorio i i vrata se otvoriše. Sa velikim olakšanjem sam ušao u zgradu i krenuo stepeništem na kojem me  je dočekala vlasnica onog prijatnog , gore pomenutog glasa. Zevajući je promrmljala da je sledim jkako bi mi pokazala moju sobu. Naravno Gordana je naše gore list i kućepazitelj sa kojom sam se još ranije čuo i uglavnom sve dogovorio. Pošto smo se popeli u potkrovlje otvorila je jednu sobu pokazala mi je zajednički WC , kupatilo i rekla da ćemo detaljnije o svemu ujutro uz kaficu. Soba je bila obeležena brojem 7.

Seo sam na krevet, bacio torbu na nju i ostavio vrata otvorena. Zurio sam se u musavi itison pod mojim nogama jedno 15 minuta. Prvo što mi je palo napamet je veliko oduševljenje koje sam sam sebi prorekao ili odredio onog časa kad najzad uspem da odem iz Srbije. Ne znam ni sam zašto ali oduševljenje je izostalo, a možda sam preumoran …

Nekoliko godina aktivnog nastojanja i borbe da ovamo dodjem su urodile plodom ali velike su izgleda jedino nedostižne stvari.  Onog trenutka kad dođemo do njih prestaje njihova veličina i značaj i čini mi se da je to ono prvo što sam naučio o nama sa Balkana.  Zašto to nisam shvatio ranije … ne znam. Pokazaće se kasnije da to nije jedino što nisam shvatao iako sam sam napunio 39-tu.

Četvrti sprat tipične Švajcarske kuće imao je 8 soba sa  zajedničkim kupatilom i wc-om.  Sobe od kojih je jedna i “moja”  smeštene pod  limenim krovom, namenjene isključivo sličajevima kakav sam i sam. Tu bi jedino mi i pristali da živimo, ne iziskuju neki  posebni trošak za održavanje a zarada je čista a po svemu sudeći što sam kasnije saznao i neprijavljena. U svakoj po jedan krevet, ormar sto i stolica pa ti sad vidi gde si došao i zašto.

Nepremostiva barijera u načinu mog razmišljanja bila je sama činjenica da sam zvanično samo turista koji nema nikakva prava,  zaštitu  a o ugledu nas iz Srbije u belom Svetu i da ne govorim. Naspram svih tih za mene nepremostivih i otežavajućih okolnosti stajao je zadatak koji mora biti obavljen. Moram sebi naći bilo kakav posao, naučiti jezik i moram ostati što duže je moguće-razmišljao sam tada.
E da sam samo tada znao da hiljade i hiljade dolaze ovamo sa istom namerom, da ne pravim prestup već da naprotiv i mi takvi kakvi smo imamo svoju ulogu i prečutnu podršku države. Jednostavno bili smo potrebni za poslove koje niko neće da radi i to po veoma pristupačnoj ceni za državu i poslodavca što je uz naše znanje, veliki trud i kreativnost izuzetna ponuda. 🙂

Iz sobe do mene je izašao čovek i očigledno se uputio ka klozetu pa sam vrata gurnuo i kada su lupila da se ceo sprat zatresao  ostadoh u totalnom mraku. Jebi ga, šta je tu je- nazad nema, samo napred, pomislio sam prisećajući se nekih prizora iz svog života koji nije bio baš tako veseo i bezbrižan. Došao sam, pozajmio novac za ceo poduhvat, ostavio decu i ženu i poprilično zakomplikovao sebi ali- to sam ja. Bez komplikacija nikad i nigde.

5 Komentara

  • Nena

    14. marta 2009. at 23:07

    Previse tuzna prica. U momentu sam ostala bez teksta, prosto ne znam sta da dodam na ovo sto sam upravo procitala. U tvom slucaju ovo samo dokazuje da kad covek nesto zeli, ne obraca paznju na sve kroz sta mora proci, zbog nekog viseg cilja , i iziskuje veliku hrabrost za ovakve poteze.

  • borsky

    14. marta 2009. at 23:15

    @Ivana, eto krenuo sam… da me ne kritikuješ više.

    @Neno, priča je napravljena da ne bude tužna, mada će u nekim delovima biti više nego tužna. Ipak sve sam to “prežvakao” pa je dobro da što više usijanih glava pročita sve što ću podeliti sa vama.

  • sarah

    16. marta 2009. at 23:12

    Zivim u Austriji.
    Imala sam srece jer me je docekala familija. No, snalazenje je bila samo moja stvar. Govorila sam engleski, ni slovo nemackog…neke sitnice iz serije “otpisani” i ostalih ratnih filmova…
    Ali reci cu ti da je za mene bila velika stvar sto sam bila u “normalnom” stanu.
    Razumem i osecam o cemu pricas…
    pozz