Ili: o (post) jugoslovenskoj književnosti (muzici, filmu, pop-kulturi, trešu) i (post)jugoslovenskom identitetu
„Izvini”, rekao mi je talentovani mladi pisac Saša Stanišić pre par godina, nakon što je pomalo zapeo prilikom upoznavanja na jednom susretu pisaca u minhenskom Literaturhausu, „ali moj naš nije baš najbolji…”
Pa smo se nasmejali, obojica. Premda, zaista: kako nazvati zajednički jezik kojim mi se Saša obratio?
I gde svrstati književnost koju on piše?
Saša je rodom iz Višegrada – da li je njegova književnost bosanska književnost?
Saša živi u Nemačkoj, piše isključivo na nemačkom jeziku i izvorno objavljuje na nemačkom govornom području – pa ipak, da li je to zaista dovoljno da bismo ga smatrali nemačkim piscem?
Ko bi na sve to mogao da nam da precizne odgovore izuzev samog Saše Stanišića? I ne bi li to, na koncu, zavisilo isključivo od njegove slobodne procene?
Slična je stvar i s Aleksandrom Hemonom. Na jednom mestu u knjizi NOWHERE MAN neko pita njegovog junaka Jozefa Proneka, šta je on, dođavola – Srbin, Bošnjak, Hrvat?
„Ja sam komplikovan”, odgovara mu Pronek, Hemonovim glasom.
Taj Sarajlija, poreklom Ukrajinac, koji živi u Čikagu i piše na engleskom – kojoj to on književnosti pripada?
Bosanskoj?
Američkoj?
Obema?
Nijednoj?
Ukrajinskoj?
(Hemon bi najverovatnije rekao – sarajevskoj.)
Da li je ikoga briga?
I, na koncu, da li je ta silna neuroza identiteta i ta opsesivno-kompulzivna potreba da se sve svrsta i jednom zauvek klasifikuje i raspodeli uopšte toliko bitna?
A lista se tu nikako ne iscrpljuje. Stoga, hajdemo dalje.
Miljenko Jergović je rođen i odrastao u Sarajevu, njegova književnost odiše duhom Bosne i prožeta je njime. Nije li on, time, jednom i zauvek, bosanski pisac?
Pa opet, on živi i radi u Zagrebu i tamo, čini se, pripada više nego igde drugde, bez obzira na sve. Hrvatski pisac, dakle?
Da ne pominjem Andreja Nikolaidisa. Ovaj ljuti pisac grčkog imena i porekla, odrastao je u Sarajevu, prebiva u Ulcinju, u Crnoj Gori, ali bez rešenog pravnog statusa, a objavljuje uglavnom u Hrvatskoj – šta uopšte o njemu reći?
Kojoj od ovih kultura Nikolaidis ponajviše pripada? Može li se prostor koji on zauzima jasno označiti?
Ili će pre biti da ni za njega, kao ni za mnoge druge (među koje slobodno i rado ubrajam sebe samog) one prave fioke u stvari nema.
* * *
Jugoslavija je, naravno, propali eksperiment i gotova stvar, ali postojala je svakako (barem) jedna dobra stvar u jugoslovenstvu: ono je predstavljalo ogromnu fioku u koju je – ili smo u to barem nakratko poverovali – moglo da stane gotovo sve. I trpalo se potom tu sve i svašta dok nagomilani nered u njoj nije postao prevelik pa je Jugoslavija, kako se to obično kaže, „posustala pod sopstvenim protivrečnostima”.
Jugoslovenstvo je tako propalo na najstrašniji način a mi smo ostali uskraćeni za jednu nadahnjujuću, premda nepopravljivo korumpiranu ideju. Pa sad, neka se ponose ti vajni pobednici na svim stranama – naši oholi i čistokrvni Labradori, Hrtovi i Pudle. A ipak, među njima smo i dalje Mi – Mešanci, Bastardi i Neodlučni.
Koje žulja i pritiska svaki identitet izuzev ličnog.
Koji jedinu pravu identifikaciju osećaju tek sa sopstvenim imenom i prezimenom a ponekad, istina, ni sa njim.
Da je stvar krajnje osetljiva i subjektivne prirode u to nema baš nikakve sumnje, pa odmah skidam sa sebe bilo kakvu opštu odgovornost i govorim isključivo u sopstveno ime: kao autor, ja se najprijatnije osećam u rastegljivoj, komotnoj koži (post)jugoslovenskog pisca (koji piše na istočnom idiomu jezika koji opet slobodno nazivamo hrvatskim ili bosanskim ili crnogorskim ili srpskim – mogli bismo i mandarinskim, što se mene tiče – a čija suština je u tome da ga svi razumemo izuzetno dobro bez prevoda) i koji se ravnopravno obraća književnoj publici širom čitavog BiHCGHRSR-prostora. Ništa više (a ni manje) od toga meni zaista nije potrebno.
……………………………
Vladimir Arsenijević
[objavljeno: 11.01.2008.]
POLITIKA