Više od polovine svega napisanog za ova tri i po meseca,  koliko mi je trebalo da sročim ono što želim da ispričam, nisam ni bio svastan. Čučalo je tu u meni u nekom ćošku i grebalo me kao kao iglica u novoj mekanoj, pamučnoj i mirisnoj majici. Nisam ni znao da umem  lepo da objasnim a još manje da sam sposoban da o  svemu govorim duže od par nezainteresovanih rečenica u kojima bih obično vešto odglumio „poznavanje materije“ i brže bolje zbrisao u drugu temu ili „nestao u  gužvi“.

Ne znam kako će sve to ispasti ali biće iskreno i pošteno pa pokušajte da pročitate pažljivo. U stvari ne pišem ovo da bi se ikom svidelo, ugađanja drugima mi je dosta, pišem jednostavno svoju priču pa ko voli dobro je došao a ko ne  – ne mora da mi dodje na Slavu– neću se ljuti. Jedino što sigurno želim u ovom trenutku  je da o meni ne promenite mišljenje posle niza tekstova o mom pečalbarenju i sisanju svačijih polnih organa, maltretiranju sebe i drugih uz bespotrebno ponižavanje svake vrste. Možete slobodno nastaviti da da o meni – kretenu mislite ono što ste i pre, kako god da je je to bilo, jer sam ipak uspeo da posle svega što mi se desilo ostanem isti i to smatram svojim najvećim uspehom i pobedom.

Dobro, nećemo iči u detalje jer desetak kilograma više i seda kosa nisu detalji koji će igrati presudnu ulogu. Naravno neće biti presudno ni što sam tu i tamo naučio jedan novi jezik ali će svakako biti veoma važno to što sam upoznao veliki broj ljudi širom Sveta kojima mogu da se izjadam bez imalo foliranja- bez stida.

Za par dana  „U jEvropi- najzad“