Jedan telefonski poziv, a potom odlazak na nezaobilaznu kafu bili su dovoljni da Srbija izbegne da sebi natovari na vrat slučaj „a la Salman Ruždi”. Sporazumno, bez ikakvih sudskih zabrana, uprkos protivljenju kulturne javnosti, „Beobuk” je povukao knjigu koja vređa verska osećanja muslimana. Obe islamske zajednice u Srbiji osudile su pojavu romana Šeri Džons „Dragulj iz Medine” u našim knjižarama. Do izliva gneva muslimana viđenog ranije u sličnim slučajevima po gradovima Evrope nije došlo, jer su i Rijaset i Mešihat prihvatili izvinjenje izdavača i obećali da će se angažovati na stišavanju emocija vernika.
Tačno je da je cenzura, ne samo nepopularna, već i nepoželjna u demokratskim društvima, pošto direktno pogađa slobodu govora i guši umetničko stvaralaštvo, ali slučaj „dogovorne zabrane” jedne knjige bez sudskih naloga zapravo na posredan način svedoči o poštovanju verskih osećanja 550.000 muslimana koji žive u Srbiji. Zato i čude pojedine ocene u tekstu koji je tim povodom objavio „Njujork tajms”. Rojtersov izveštač ne propušta priliku da u napisu o kontroverznoj knjizi, čije je izlaženje u Americi stopirao i „Random haus”, proturi i falsifikovane stereotipe o Srbima kao glavnim krivcima za ratove na prostoru bivše Jugoslavije.
„Mržnja prema muslimanima bila je glavni uzrok rata u Bosni od 1992. do 1995. godine i odnosi između muslimana i pravoslavnih Srba su često napeti”, piše Rojtersov izveštač iz Beograda u tekstu „Srbija: Izdavač je povukao roman o Proroku”.
Tajne o rasturanju Jugoslavije polako ali sigurno izlaze na svetlost dana i teško je poverovati da danas u svetu iko ozbiljan veruje da je krvavi rat u Bosni započeo zato što su pravoslavni Srbi mrzeli muslimane. Zaboravne treba podsetiti da je patrijarh Pavle više puta tokom rata pozivao na mir i pravoslavne i muslimanske vernike, govoreći im da su upućeni jedni na druge i da nemaju nikog bližeg, jer žive na istom prostoru. Tačno je da su zločini počinjeni. Ali, istinski vernici to nisu mogli uraditi. Nijedna vera ih ne uči da mrze svoje komšije bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost.
Kada su danske novine 2006. godine objavile spornu karikaturu o proroku Muhamedu koja je ražestila muslimane u celom svetu, poglavar SPC je ustao u odbranu verskih osećanja muslimanskih vernika. Islamska zajednica Srbije je uzvratila „hrišćanima” osudom knjige „Da Vinčijev kod” Dena Brauna koja je karikirala lik Isusa Hrista koga muslimani takođe poštuju kao svog proroka.
Da muslimani u Srbiji neometano ostvaruju, ne samo sva svoja verska prava, već i politička, dokazuje i to što su se dva Bošnjaka iz međusobno suprotstavljenih partija našla skupa u izvršnoj vlasti. Da u Srbiji nema ni traga netrpeljivosti prema muslimanima priznao je pre nekoliko godina i jedan sandžački političar. I to ne u Beogradu, već usred Ankare. Na javnom predavanju poručio je kako Srbija (misleći na onu posle demokratskih promena 5. oktobra) može služiti kao primer svima na Balkanu kako se treba odnositi prema muslimanima i Bošnjacima.
Milenko Pešić / Politika ONLINE
