Pisao sam sve i svašta i pade mi na pamet da se ja u stvari poodavno bavim tim takozvanim i ničim izazvanim pokušajima. Pisao sam svakojako raspoložen, u skoro svim atmosverskim prilikama i neprilkama, raznim agregatnim i drugim stanjima, ali i u svim položajima.

Osim klasičnog položaja jednog entuzijaste-početnika pisane reči – sa apsolutno nezdravim položajem kičmenog stuba, pokušavao sam ležeći, čučeći, poluuspravno ili skroz neispravno 🙂 a okušao sam se čak i na jednoj nozi – medjutim ne otkrih ništa novo i zaključih da još od vremena zarezivanja grafitne olovke sve to uopšte nije bitno a ni presudno.

Nije bitno pišeš li drvenom bojicom na parčetu nekog sumnjivo žutog papira iz parka ili na nekom modernom računaru koristeći program koji te ispravlja, podseća i obaveštava o svemu i svačemu… ma nije uopšte. Bitno je samo jedno a to je da znaš da dočaraš to o čemu želiš da smaraš druge i nateraš ih da posle prvog reda ne procede kroz zube „ gluposti“, odu ko zna gde i nikad se ne vrate . Bitno je takodje i da to znaš ali da kao i u svemu treba imati meru …

Ne bih se tu predugo zadržavao dajući tom svom genijalnom otkriću izuzetan značaj jer ima ljudi koji znaju da dočaraju i napišu ali se toliko inficiraju svojom nenadanom sposobnošću da jednostavno usele u svoju priču i ostaju da žive u njoj. Oni jednostavno jednokratnim begom od stvarnosti utrče tamo i oduševljeni virtuelnim svetom koji su stvorili odbiju da se vrate stvarnost..

Tako inficirana i zarobljena ta se nesretna osoba prvo oseti usamljena jer tamo zaista nema ničeg osim svojeručno ispisanih slova i što je rukopis lošiji boravak tamo im je neprijatniji jer ćoškasta nepravilna i grbava slova znaju da budu nezgpdan cimer, pa jednostavno pokuša da reši svoj problem tako što će komunicirati sa spoljnim svetom ali nikako ne izlazeći is svoje bajke. Ne bi tu bilo ničega alarmantnog da oni ne pokušavaju da ubede spoljni svet u svoj scenario uvredjeno vičući sa neke od svojih barikada na sve koji se usude da primete taj tužan i smešan prizor.

.

Tu obično dodje do problema, … ma dolazi do strahovitih scena.

Zato pripazite kad krenete u ovu avanturu. Ne pridajite joj previše važnosti jer je život ipak nešto sasvim drugo i koliko god znali da dočarate, lažete i obmanjujete sebe i druge, znajte da je to samo trenutak koji kad tad prodje i da povratak u stvarnost može da bude strašno bolan.

Ne kaže narod uzalud “ Ko visoko leti – nisko pada”