Imao sam nekad snage da pričam ili pišem uporno i dugo- nezadrživo i strasno. Mislio sam da se sve razgovorom ili dogovorom može rešiti – bio sam ubedjen. Odrstao sam u izgleda u neko pogrešno vreme medju nekim pogrešnim ljudima koji su me učili da je najvažnije biti iskren, pošten i tolerantan. Jedan pametan i mudar čovek mi je rekao da je bitno u svakom gradu sagraditi po jednu kuću kako bi se uvek tu- zlu ne trebalo mogao vratiti.

Sada imam samo tinjajuću nadu da sve ovo samo sanjam, i da ću se probuditi i slatko se nasmejati rasterećen saznanjem da je sve bio samo ružan san.
Na drugoj strani gledam orgijanje priučenih, zluradih i polupismenih vladara, koji svojim prljavim novcem, legalnim političkim kanalima kroz koje su i dospeli u naše živote, nepogrešivo i nemilosrdno drobe i uništavaju sve što se uništiti može. Gledam i ćutim – šta ću.

Imao sam jedan san, ali sada više to nije važno … to što je sada važno ja ne želim da radim … niti da na bilo koji način u tome učestvujem