IGRALIŠTE ZA ODRASLE je bila tema nekog projekta prošlogodišnjeg bijenala u Veneciji. Nisam videla kako je osmišljen taj projekat, ali zapamtila sam naslov. Kakva ideja! Kakva mogucnost za napacene japije, sudije, profesore, bankare…Ne masaže, ne jakuzi, nikakvi individualni sportovi. Zamislite da se spuštate niz tobogan pre nekog direktora, posle nekog poštara, a ne morate da se postavljate, stavljate društvene maske. Na tom igralištu – svi jednaki! Uživancija – glavni cilj!

Bilo bi to dobro za ipak napetu i veoma umornu, uplašenu, ambicioznu odraslu populaciju.
Igranjac! Sreca, sreca, radost! Uživancija!

Pre posla budeš dete, umesto što se pumpaš u kolima „dobar sam, najbolji sam, uspešan sam“.
Kako vreme protice, nekako se namece nova percepcija života, u stvari nov nacin prilagodavanja, i pada u zaborav, da je doktor – covek u odelu doktora, da je profesor – covek u odelu profesora, ona lepa misao Duška Radovica.

Možda bi odrasla populacija roditelja onda lakše prihvatala svoju decu. Nekako bi našli zajednicki jezik, jer se ovako cini da im na neki nacin smetaju što su mali, trebalo bi nekako što pre da porastu i da sve vec „znaju“, pa placaju velike pare da ih drugi uce jezike, da plivaju, igraju tenise, košarke…Nikako sami da se opuste i poigraju s njima.

Odrasla populacija cita sve više i upoznaje se, kroz knjige koje su sve bolje i brojnije, o tajni detetove psihe. Jer dete je „još uvek“ velika tajna.

Kad sam se prvi put porodila, muž je bio na porodaju, naš sin nas je pogledao cim je došao na ovaj svet, direktno u oci mene, mog muža, ponovo mene. U oci. Mirno i, i, i …. ne znam kako vec.
Jedino što smo mi odrasli mogli da uradimo u tom trenutku je da briznemo u plac. Naravno od srece, ali postojala je i neka tiha nelagoda – ko je ovo malo bice, kakav je to pogled, zašto nas tako gleda, šta hoce da nam kaže? Kako je on tako „zreo“? Nismo znali da „ovakav pogled“ pocinje odmah. Proletela mi je kroz glavu i misao naših baka: Bebe vide andele! A , jel`? Pa šta sad vidi?!

Na prvom pregledu, dok ga je pedijatrica bacala u prostor, a on se nepogrešivo hvatao za njene prste i nastavio da se ljulja ( što bi svaka normalna beba uradila jer ima urodeni nagon za hvatanjem ali to su samo njih dvoje znali), panicno sam posmatrala egzibiciju, i cula doktorku kako govori: „Treba imati što više dece, jer deca te teraju da se menjaš, da budeš bolji“. Da se popravljaš.

Cesto na to mislim. To jeste velika istina. Nije lako odrasloj populaciji.

Stalno se pitaš da li sam „dovoljno savršen“ za moje dete, da li ce moci da se ogleda? Dajem li dobar primer? Da li stice iskustvo u dobrom okruženju? Da ne propustim onaj veoma važan razvojni period, da prihvatim to svesno, da ga ne sputam…I tako…

Dolazim do zakljucka. Zašto toliko misliti? Voleti i opustiti se. Zar to nije dovoljno?!
„Džaba“ citamo sve te knjige ako ih samo citamo i znamo, a ne prilazimo deci. Uzalud sticemo bogatstvo za svoju decu, ako od nas imaju samo novac i poklone, a nikako da se spustimo s njima niz taj omamljujuci tobogan.

Autorka je po profesiji dramaturg, a amaterski odgaja petoro dece

Irina Gilic-Žirovic / Politika
[objavljeno: 04/01/2009]