Hoću samo da vam kažem da vam sve opraštam

Draga deco, prijatelji, rođaci, braćo, sestre, zetovi, pašenozi, šuraci, sinovi, kćeri i najdraži unuci, kako ste? Kažem: “Kako ste“?

Evo, ako me pitate, a niko me ne pita niti zove, preživljavam najteži period u svom životu. Živim, nisam baš ni zdrav, ali to je od ranije, čisto da ne brinete, a kao da nisam živ.

Bauljam po stanu, kad mogu, izađem, ali i kad izađem, idu mi na živce, te rukavice a i maska. Žuč mi odma proradi kad vidim na delu našu nezasitost i paranoju koja se opisati ne može.

Sav sam nekako izgubljen, eto juče izgubih dve hiljade dinara sterlinga, pre tri meseca novčanik i sve dokumente a nedavno i telefon, ali ova dvohiljadarka mi nekako baš najtužnija i to samo zbog tih gumenih zaštita za ruke, ali avaj nek ide život. Nerviraju me i redovi i turbo nabudžena infomanija koja ubija i satire ovo malo zdravog razuma, koji nadam se još uvek imam. Ni to što sam od sredine decembra dva puta lupao auto me nije baš toliko pogodilo ali vi, vi, …. znate koji ste, vi me satirete.

Darko i Teodora

U medijima jedno te isto, po hiljaditi put. Gledam statistike, pokušavam da razumem ali ne uspevam. Ne slaže se, nešto tu nije kako treba, ali aj’ sad. Živim čitav život uz parolu “Buće bolje uskoro” ili “Poboljšanje / saopštenje U NAREDNOM PERIODU, pa sam pomalo i oguglao.

A guglao jesam tražeći vas, ali vas nigde nema. Nema vas ni u tragovima. Šta vas sprečava? Šta vas je i ranije sprečavalo? Gde ste vi? Kakvi ste to ljudi?

Put u jednim pravcu

Mnogima od vas sam dao puno toga, pomogao, učinio, naučio, othranio i vas i vašu decu, i sad … šta? Ne treba meni ništa osim par reči, ne brunite.

Nije to lepo.

Sumiram polako u samoći- samosti, kako bi verovatno rekao Obretkovič, sve i strašno sam ponosan na sve ludoruje koje sam za i zbog vas izveo onako iz rukava. Ponosan sam što ste svi toliko neotesani i ponosni, baš kao što sam i ja bio, ali ….. ja sam svoje roditelje, prijatelje i rodbinu uvek poštovao, pa i makar glumeći se interesovao i kontaktirao.

Javite se, nije to teško. Od svih teških stvari u životu najlakše je pozvati prijatelja, druga, oca, dedu jer on sve zna i razume i nikad vam neće zameriti.

Uostalom znate šta? Imam ja ko da me voli!!!