Autor: Hadži Petar Božović 

A pošto nam dušu ne mogu uzeti, onda nam seku telo

Proleće je. Stojim na ulici; čitaj širi seoski put što niz selo vodi do džade, makadamske magistrale kojom u varoš ide ,,pošta”, sivozeleni autobus sa stepenicama do krova. Po njegovom prašnjavom oblaku, koji je ostavljao iza sebe, uvek smo znali koliko je sati i da je došla ,,Politika”. Zvali su tu ,,ulicu” nekad i beogradska, jer je pre ,,onog” rata iz sela na Beogradskom univerzitetu bilo četrnaest studenata…
[objavljeno: 19/02/2008] / Politika / Pogled sa strane

Iz kuće se povremeno čuje glas moje tetke i provera da li sam tu… Ja sam uvek tu… Stiže i potpitanje šta radim? Tu sam i, ponosno dodajem, gađam ticu, tetka.

Pre trena jedna tamna senka skide prolećno sunce sa moga lica i gromovnička osuda ćerke Beća Zuletina Vlahovića, komandira rovačko-moračkog bataljona crnogorske vojske sa Skadra 1912, moje najdraže tetke Vide, prosu se po meni. ,,Strelica ti modra srce promodrela, pa te na nosila nosili. A znaš li, čudo te ne znalo, da je to sestra Lazareva!!!

Šta je ona Lazaru ili Lazar njoj da joj je draži od deteta drage sestričine koje je uzela iz jednog od tada mnogih beogradskih domova za ratnu siročad??? Kod Šekspira je lako naći odgovor. ,,Šta je on Hekubi ili Hekuba njemu…”, jer se radi o izvanrednom doživljaju glumca, ali ovde se ne radi o pozorištu ili narodnoj pesmi… Ovo je više od igre.

Koja je to reč koja bi zaslužila težinu odgovora? Vladika Rade je rekao da je reč ono što čoveka odvaja od ,,proče životinje”. Istorija je puna sećanja tj. svedočanstava da se u nju uvek veruje, sve dok se ne pojavi na tržištu interesnih sfera. Od svoje prvobitnosti i jednostavnosti istine, reč postaje kitnjastija, naduvenija, patetičnija i ne ličeći više na svoj prakoren… lažna. Smisao reči u koje ljudi vole da veruju, kao što su Pravda, Istina, Jednakost, Zakon, danas zavisi od toga koji ih modni kreator koje političke, ekonomske i vojne silesije oblači. Nekad je to ,,bratski internacionalizam”, sada su to ,,globalni interesi”. Nije važno. ,,Gens suma sumus”, piše na jednoj novčanici.

Gubeći svoje prvobitno značenje, pod pritiskom prekog naloga vremena, reč, htela ne htela, ustupa svoje mesto sećanju, uz svu opasnost pristrasnosti i manjka objektivnosti koje ono nosi.

Osamdesete su godine. Predstava ,,Gorski vijenac”, posle jedva iskamčenih dozvola ministarstva države, pa republike, pa pokrajine, odigrava se u najlepšoj, istorijskoj scenografiji, Pećkoj patrijaršiji. Sestra Batrićeva tuži za bratom, kao nekad mlada Đurđevica za svoja tri izgubljena dobra – ,,treće dobro brata rođenoga za kojim je oči izvadila”. I dok se njena spirala bola uspinje nad Kosovom, mešaju se suze publike i glumaca. Plaču stešnjeni sebri, plače vladika Danilo, Vuk Mandušić i Vuk Mićunović plaču, iguman Stefan iz svojih usahlih očiju briše suze… Je li ovo predstava ili je opet nešto više od igre. Sećanje, da. Ali na dan odlaska obuze nas neko zajedničko osećanje, neopisivo jednostavno i dotad nedoživljeno, koje se pretvori u pitanje: ,,Zašto bismo išli odavde?”. I rekosmo: ,,Nećemo ići odavde” I ostadosmo taj dan i ostadosmo još jedan dan. Svi smo bili rođeni i živeli u nekim drugim mestima, ali smo tada svojim osećanjem saznali da smo svi odatle.

Sećanje na tu kišnu noć, gde jecaji sestre Batrićeve, sa zvukom kamenica bačenih iz mraka po krovovima Patrijaršije, odjekuju i danas bolno u dušama našim. A pošto nam dušu ne mogu uzeti, onda nam seku telo. ,,U členovima izdiše tijelo”, pa su počeli baš od onog člena gde nam se duša i nalazi, Kosova.

Pa sada reč ili sećanje.

Magna charta, jedna od tekovina za ljudsku slobodu. Gordi Albion je danas tumači preko svog velesilnog, obesnog i bezbožnog deteta koje urla na ceo svet s druge strane okeana šireći svoju slobodu i deleći svoju pravdu, potpomognut njegovim dominionom koji su plastični mozgovi nazvali EU. Nama prvo rasturili najlepšu zemlju, pa sad nas na silu ujedinjuju u dominion, čija je himna, kakve li ironije, ,,Oda radosti”. Od onog Siledžije se i mogu očekivati takve gadosti, ali zašto ti uprlja svoje lepo lice, boginjo Evropo!?… ili misliš da je od Mona Lize lepša ona što se zove kondomliza.

… ,,Od Boga se ne može uzeti ni nebo, ni zemlja…” niti od Srba Kosovo – kad već Crnogoraca tamo nema.