Gubitak

Od oktobra 2008 sam blago meni, skoro podelio moja odsustva i putovanja u toku godine na pola-pola. 5 do 6 meseci sam u Srbiji a ostatak na svim ostalim destinacijama i ne žalim se. Pisao sam vam već “da sam lud” pa ću se, sad kad svi pokušavaju da odu definitivno vratiti, i to ću zaista uraditi ali mi nikako nije jasno na šta se mi zapravo žalimo, pa nam je to beganje jedini izlaz i perspektiva.

Naravno da je sad prilika da se nešto uradi i da Evropa otvara šansu ukoliko se pokaže znanje, mudrost i snalažljivost, ali gde je u svemu tome istina. Svakako da mladi imaju šansu, i da svi koji mogu bolje više i dalje, imaju priliku kao i da je ne treba propustiti, ali da li i tom problemu treba pristupiti kao i svemu ostalom, a kod nas  je sve ili odma’ ili nikad, i u savršenom skladu haosa koji ne trpi red, rad, disciplinu i odgovornost. Zato i brinem, mada ne znam da li “moja neočešljana” i Evropi nikada kompatibilna dijalektika može imati ozbiljniji tretman među onima o kojima govorim ovde,  ali tu smo- gde smo, sa mojim blebetanjem ili bez njega. Da se razumemo, jesam uspeo da stvorim sebi malo prostora i zarade radom u inostranstvu ali mit o radu na zapadu više nije ni približno sličan onom koji je još uvak i nažalost opšte prihvaćen i to mladi i svi oni koji očekuju odlaskom tamo med i mleko treba da znaju.

Sedeo sam danas na terasi. Dan kao stvoren za terasu. Sunce i čist vazduh a to u Boru nije baš “svakoga dana”. Sprat niže na svojoj terasi je komšija sa svojim gostom. Mi se nikako ne možemo videti ali se fenomenalno čujemo. Tačnije nemam ja nemem sagovornika pa ćutim i lutam internetom Twitter, Facebook, provera nekih naloga na Go Dady, zatim par video snimaka sa You TUBE, sličice sa Flickr i slušam dijalog sa terase ispod.

Komšija se žali svom gostu kako je prelaskom na letnje merenje vremena- dosta izgubio, misleći verovatno na harmoniju nerada i sedenja na terasi, (kad već ne sedi na svom radnom mestu- gde odlazi svakog jutra ali , kako kaže sa ponosom – ne radi ništa). Komšija kojem ne znam ime je ovim pomeranjem vremena kako kaže sav poremećen, pa je zbog toga i nekih zdravstvenih tegoba za to vezanih, otvorio bolovanje. Strašan je to poremećaj pomislio sam i opasna stvar, … mislim opasna po zdravlje. Nadam se da je svakome, što po ovom primeru a što po drugim pričama iz naših preduzeća, odavno jasno da Srbije -dembelije nema nigde na kugli zemaljskoj. Naravno da je jasno da takva elsatična, postojana i na sve otporna privreda ne postoji i ne “raste” nigde osim u Srbiji.

Pre nekoliko dana sam poslom boravio u RTB Bor par sati gde sam morao da sačekam dozvolu za ulaz u upravnu zgradu. Pratio sam tom prilikom zaposlene koji su se vraćali sa pauze i redom negodovali što prilikom prolaska pored portirnice moraju da identifikuju svoj povratak elektronskom karticom. Skoro svi su komentarisali da gube dosta vremena zbog toga, da ih to nervira i da je apsolutno nepotrebno. E kad se samo setim koliko bi stotina hiljada ljudi u Srbiji sa zadovoljstvom “gubili vreme” u ovakvoj upravnoj zgradi sa sigurnom platom i poslom koji se samo zamisliti može, plače mi se.

Posle par sati nađem se sa prijateljima u finoj borskoj kafani. Dim, miris roštilja i galama, pomalo iznenađujuća za ovu krizu i nemaštinu ali za kafanu je uvek bilo para, pa je tako i sada. Za susednim stolom “veselo društvo” momaka u radnim odelima. Njihova pauza je izgleda nešto duža a po svemu sudeći oni se neće ni vratiti na svoja radna mesta, jer stvarno ne mogu da zamislim da bi u takvom stanju mogli nešto i uraditi, ali nema veze. Slušam iz prikrajka njihive jadikovke koje su opet vezane za gubitak. Oni su kako kažu izgubili poverenje u rukovodioce svoje firme ali i u gradsku vlast i to definitivno.

Možda su to poverenje izgubili zato što mogu da sede u kafani i piju u radno vreme, možda zbog toga što čak i za to primaju platu a možda i grešim pa oni na to imaju pravo kao i da u radno vreme rade privatno na popravci neke instalacije za privatno lice. Možda i komšija sa terase ne radi ništa loše jer mu bolovanje po zakonu pripada kao što i zaposleni i upravi RTB-a imaju pravo da neograničeno napuštaju svoje radno mesto kad i koliko im se prohte a možda sam ja malo izgubio osećaj za važno i nevažno, za red i nered kao i za bezobrazluk i poštenje ali ova pričica o gubitku možda može da pomogne da shvatimo da mi ipak još uvek ništa ne shvatamo a to već predugo traje.