Kako su kroz proteklih pola veka – još od vremena kad je Sem Filips poželeo belog momka koji će da peva i oseća kao crnac – „reči dana“ sve češće postajale Udobnost i Bezbednost, tako je i rokenrol zatvarao vrata „palim anđelima i umornim herojima“. I zato se kao sasvim logično nameće pitanje: ko i kada će sledeći put da ih otvori? Čiji to još prevratnički naboj istinski može da uzbudi

Goran Tarlać

Iznenada jedan od robova izvi takav glas, kakav ranije nikada nisam čuo: dug, glasan, muzikalan poklik koji se dizao i spuštao; njegov glas odzvanjao je na polju, kroz čist i hladan noćni vazduh”
F. L. Olmsted, Putovanje po primorskim robovlasničkim gradovima (1856)

U doba antinomije bar dve trećine srpske pop muzike – u kojoj tzv. avangardne/alternativne bendove uglavnom karakteriše apsolutna neslušljivost pa ni ne dopiru do publike izvan drugarsko-familijarnih okvira, a oni tzv. popularni/komercijalni su uglavnom treš lažne osećajnosti – važno je istaći koliko je Goribor izdvojena tačka na domaćoj muzičkoj sceni.

Kroz ljubavni zagrljaj bluza i trip-hopa, pustara Misisipija i ulica Bristola, ovaj bend zadovoljava ukuse onih koji naginju klasičnom, netrendovskom rokenrol izrazu, a, s druge strane, u potpunosti odgovara i duhovima koji lutaju po novom, neistraženom području, onom što bi se moglo podvesti pod neizbežan danak (ili stremljenje) postpop doba.

Ma kom žanru pripadala, prava grupa mora biti u stanju da poštuje principe starog i novog, u nama i oko nas; da se neprestano razvija, nijednog trenutka ne zanemarujući suštinski element odabranog programa. U slučaju Goribora, to je kontrolisan i pravilno usmeren gnev, koji, važno je istaći, ne podrazumeva bes, već baš onako kako bluzerska lična karta nalaže – nadu.

Podsetimo se podataka o ovom albumu, koji zvuči nesumnjivo provokativno za svakog ko se prvi put susreće s Goriborom: reč je o prvom srpskom bendu posle 1991. koji je objavio album za nekog zvaničnog hrvatskog diskografa (ovi u Beogradu su, kako skoro 30-godišnja praksa već nalaže, ostali gluvi); iako postoje deceniju i za zagrebačkog izdavača Slušaj Najglasnije! u skoro potpunoj anonimnosti već godinama objavljuju svoje velike-male ploče, gotovo niko za njih nije čuo do Art&Music festivala u Puli prošle godine; grupu (poreklom iz Bora, ali razasutu po okolini) čine pevač Aleksandar Stojković ST, gitaristi Predrag Marković i Željko Ljubić Pity, jedan ritam-laptop i povremeno bubnjar iz Pule Marko Quarantotto; izdavač Dancing Bear album Goribor – koji uz dve nove pesme, Rolamo i Voli me, predstavlja izbor s ranijih ploča – reklamira sloganom “Metafizika života, stanje svijesti, uma i osjećajnosti˝; misterija se nastavlja na stranici benda na MySpaceu: “O piscu – rođen 1973. godine u Boru, umro 2000. i neke (možda i ranije). Uglavnom, pisao i radio, stvarao i sanjao, bez obzira na to kako se osećao…”

Od imigranta, berača kupusa u okolini Londona koji „umesto velikog opasnog kurca ima dušu crnca“, preko vrsnog gitariste osuđenog na posao animatora na grčkim plažama, do laboratorijskog radnika kanadske korporacije koja u Boru eksploatiše rudu – dugo već nismo imali članstvo nekog benda s tako malo iluzija, raspoloženo da, u ime ideje života, demolira bilo šta. Odavno niko nije toliko ogolio stvari, i tako je najbolje: Goribor poziva da se svi bore sa sopstvenim strahom; pobeda će zavisiti jedino od toga koliko će svako uspeti da ga pogleda u oči.

Goribor je efektan iskorak u odnosu na aktuelnu, medijski posredovanu stvarnost: te pesme jesu bekstvo, ali ne bekstvo od života, već ka njemu; bekstvo od surogata ka nečemu za šta valja verovati da je prava realnost. Potičući od prerano osedele generacije koja je, umesto da izrodi potomke tokom 90-ih, gurnuta na rub života, album odiše atmosferom u kojoj se normalno teško može razlučiti od patološkog.

Prihvatajući onu klasičnu sliku po kojoj je istorija priča koju priča luda i koja ne znači ništa, Goribor tokom ova 74 minuta povest celog jednog vremena smešta u vrtloge svesti drogiranog mladića, „vernika bez crkve, građanina bez grada, ljubavnika bez žene“ koga vodi „ritam bez bubnjara“. Početak zla i nesreće, iskonski greh, u tom vrtlogu je nemoguće odrediti. Koren zla praktično je neuhvatljiv; iz bezdana apsurdne nacionalne istorije i polomljene tradicije niču apsurdni životi, satkani od ništavila i predodređeni za ništavilo („jer si prah i u prah ćeš se vratiti“).

Goriborci trijumfuju u svim domenima muzičke igre. Majstorske gitare i usna harmonika opisuju bluz novog milenijuma, ali s pogledom u budućnost žanra, tamo gde bol ne predstavlja jedinu motivaciju za kreaciju. Ubedljiv vokal – s dikcijom koja gotovo da svedoči kako se ST upravo vratio s Raskršća – poseduje multikolorit Jana Kertisa, Trikija i Hadi Ledbetera, da hitro reaguje u raznim domenima.

Pesme Ko sam, St bluz, Dalaj lama me se sećaš svedoče da je još moguće stvarati (i slušati) duboko intimnu muziku koja se ne zasniva na preispitivanju opštih mesta, nego isključivo na ličnom iskustvu proživljenog. Pojedine od njih (Bez, St bluz…) nastaju epizodnim raslojavanjem, što ističe njihov dokumentarni stil. ST-ova gotovo filmska tehnika pripovedanja (dnevnice od “tri i po evra kod ovih naših biznismena”, majka koja brine “zato što mi ne ide penziono osiguranje”…) ukazuje na surovi karakter realnosti.

S ovog stanovišta gledano, Aleksandar nije ni pesimista, ni optimista: u kontekstu njegovih povesti optimizam bi delovao izveštačeno i neuverljivo, a pesimizam bi imao moralizatorski karakter. Njegov pogled na svet (“ko sam, šta sam, eto – to sam”) je naturalističkog tipa, zato što se bavi smutnošću života u smutnim vremenima, onog života u kome je svaka ideologija unapred umrla, a postoji još samo kao brutalna nužnost. U svetu bez iluzija ostaje samo konkretan čovek koji preko zuba cedi muku: “da pišem i kad jedva dišem”, “da skrhan smejem se”, “da volim i kad boli, da govorim i kad gorim”.

Velika dela treba da prate smele i jasne reči: Goribor je jedan od najboljih domaćih rokenrol albuma u poslednjih 15-20 godina i najviši pojedinačni kreativni domet srpske kulture 21. veka.

Izvor: POPBOX