Gde su tvoji?

Nekoliko nedelja na “Opštini” je postavljen tekst  “Mani me se  debeli” autora Zorana Stankovića. Tekst govori o potencijalnom pokretanju tužbe protiv autora ovog bloga sa savim nejasnim motivima.  Komentara je skoro stotinu ali danas se na blogu pojavio novinar “Glasa javnosti” gospodin Brana Filipović revoltiran nekim navodima u kojima se indirektno kroz tekst provlači njegova ranija nakana da tuži autora  teksta  u kojem se jadna od komentatorki osvrnula na njegov rad na slučaju lokalnog doktora interniste koji je neosnovano bio optužen i izložen kao i njegovo dete nepotrebnoj medijskoj torturi.

Tri komentara biće sasvim dovoljna …

Komentar 58
Autor: BRANA FILIPOVIC je rekao/la:
September 20th, 2008 at 9:43 am

Zorane , samo da znaš , za TVOJU INFORMACIJU , NISAM NIKADA HTEO , NITI OBEĆAO BILO KOME , PA ČAK I TEBI, DA ĆU TVOJU VISOST TUŽITI . U ŽIVOTU NIKAD I NIKOGA NISAM TUŽIO , PA NEĆU NI TEBE . MISLIO SAM NA AUTORA NE TAKO DAVNOG TEKSTA O MENI I JEDNOJ VELIKOJ NEVOLJNOJ PRIČI ,ITD. ČIM SE ZAKON DONESE O SAJTOVIMA I SL. ODGOVORIĆU TOM AUTORU JER ĆE TADA I UREDNIK ODGOVARATI PRED ZAKONOM…ŠTO SE TIČE TVOJE PRIMEDBE, ŠIRE POSMATRANO , NIJE UVREDLJIVA . LIČNO MISLIM DA PREVIŠE SEBI DAJETE NA ZNAČAJU , ALI TO JE VAŠA STVAR… DO VIĐENJA…

Komentar 66
Autor: Ana Janković je rekao/la:
September 20th, 2008 at 12:13 pm

Не, прави шамари једино боле, али ја, нажалост, нисам у прилици да их поделим.
Виртуелни шамари могу да заболе само оног који има образ, а не ђон.
Опет се потеже та стара и болна прича. Невоља је што њен творац и дан-данас мисли да је учинио добру ствар. А тако мисли, јер му нико од његових колега није рекао да се то тако не ради и јер га, очигледно, још нико није ребнуо по џепу, али и по носу.
И док смо сведоци како се сваког дана лопови, убице, дилери и свакојаки криминалци у новинама наводе иницијалима (јер, свако је невин док се не докаже супротно), ми смо прошле године, некако баш у ово време, гледали у новинама слику девојчице и њених родитеља (додуше, са затамњеним очима), док је новинар мајку ословљавао именом, читали о детаљима из њиховог приватног живота. Једино неко ко живи далеко од Бора и ко са Бором нема никакве везе није могао да погоди о коме се заправо ради.
А кад се донесе “закон о сајтовима”, уколико сам пажљиво прочитала, и ти ћеш, Зоране, најебати… 🙂 Као уредник.

Komentar 74
Autor: Goran Milenkovic je rekao/la:
September 20th, 2008 at 2:06 pm

Тачно на пет метара од места где је пред суграђанима јео своју књигу 1998. године, дакле лево крај зида у сали библиотеке, и тачно годину дана након тог изванредног историјског догађаја, дакле непосредно пред рат, стоји Брана Филиповић и јавно чита своје стихове са изгужваног листа папира. Папир вади из џепа панталона, наочари из џепа кошуље. Наочари ствља на нос. Једна дршка није на уху, ње нема. У сали, препуној, загушљивој, сивој, жутој и уморној од речи: активни официри, политичари, резервисти, грађани, представници разних удружења, пијанци, песници, портпароли, слуге партије, потрчци, активисти, функционери, чистачи ципела тих истих малих богова, мали новинари и њихови уредници, који јесу велики шминкер-мајстори тих истих малих богова, чистача њихових ципела и васцеле несрећне fin de siecle стварности. Мук. Вече се ближи крају, говори су одржани, беседе изречене, захвалнице додељене. Шта је ко имао да добаци, добацио је. Кад је требало да се за по нечем шмркне, шмркало се, једаред је неко и зајецао. Чека се крешчендо. Стих по стих, изречен оним лелујавим завичајним шабачким језиком, и ето краја: Брана Филиповић прави дужу психолошку паузу, и у тренутку док изговара крајњу поруку, подиже главу, окреће се. Низ лице му, као с неба, лију крупне сузе његовог срца, папир је згужван у руци, наочари у џепу, и громки аплауз, смех, полет и усхит готово свих у сали – „Слободане“, лебди глас над главама људи „брани Србију!!!“ А он одлази, уплакан, истог трена када умире оно „јуу“, праћен погледима и симпатијама другова. Он одлази, сав у сузама, излази из библиотеке, док се маса присутних, олакшана за једно емотивно уздизање, охрабрена и бодра, приближава столовима где је спремљено послужење – кафа и ракија. Сутрадан ће бити тридесетак малих неиспијених чаша с кафом. Бацам поглед на сноп руку који се пружа ка алкохолу који се мрешка, шаренкаст, под слабим треперавим светлом на стропу, и којега шаренкастог ускоро неће бити под налетом страсти. Те руке, и ти људи, и ти осмеси, тапшања по леђима, ти смрзнути кипови тела која стоје пред именима која блистају у свести, те речи, неме заклетве, то пристајање, то приљубљивање, тај слух који греши. Тај мрак који пада тако брзо. Тај ветар који га доноси.

Једном ћеш, човече, морати да у себи, ако не другде, одлучиш: ко је бољи, мали богови, грабљивци, силеџије, незналице и грубијани, или оне душе које немају баш ништа друго него своје достојанство. Ти мораш да оставиш доказе како си одлучио. Ово што сада показујеш, и кроз оно што говориш и кроз оно што прећуткујеш (ово се, наравно, односи на готово све твоје колеге који се називају новинарима овде у Бору). страшно је и срамотно. Тачно је, има овде људи који дају превише значаја овим електронским записима. Али, докази о њиховој одлуци су ту. Где су твоји?

Узгред, ако неко пипне Ану Јанковић, мораће прво да пређе преко мене. То баш неће бити пријатан доживљај. Ни за мене, али ни за њега.