Gde smo ono stali? Uzeše se dvoje

Voja Žanetić / Vecernje novosti 28.06.2008

Sa velikom radošću Vas pozivamo da svojim prisustvom uveličate stupanje u bračnu integraciju naših milih

Petog Oktobra
i
Osme Sednice

koje će se održati u prostorijama Narodne skupštine.
Posle zvanične ceremonije venčanja, mladenci pozivaju na bogatu evropsku trpezu i proslavu stupanja u bračnu zajednicu.

Muzički program: bez narodnjaka

Srdačno,
Sve mnogobrojniji Kumovi i sve malobrojnija rodbina

(Pozivnica za venčanje – važi jedan mandat)

* * * * * * * *

“I kako je bilo?”
“Lepo, baš! Mlada se pojavila u crvenoj venčanici i do lakata dugačkim crvenim rukavicama, mladoženja u malo fucnutom žućkastom kompletu…”
“Šareno to, malo?! Nisu valjda takvi išli u crkvu?”
“Pa, nije ni bilo venčanja tamo. Bili i neki nezgodni crkveni kumovi i popovi, pa su svatovi crkvu zaobišli. Kum Toma, pa Kum Voja iz Holandije, pa otac Koštunije i otac Bazenije… A i ta rodbina sto se tamo okupila, nekako je dalja i mladoj i mladoženji…”
“Pa, jes’ malo… A ko su bili kumovi u Skupštini?”
“Ih, pa ko nije. Kum Boris, Kum Ivica, Kum Mlađa, Kum Vuk bez Kuma Dane… Bilo i par inostranih Kumova, predvođenih Kumom Manterom, a on pa dovede kumića Čedu… Šuškalo se da je bio i poneki od TajKumova, al’ ja ih nisam video. Bila velika gužva i nervoza, ceremonija nije krenula na vreme. Matičar dolazio iz Brisela, pa kasnio.”
“E, U… Dobro, al’ posle je valjda brže išlo?”
“Ma nije,
kakvi… Glupi neki novi običaji su sve usporili. Neće mlada da kaže “da” dok ne vidi poklone.”
“E, svašta!”
“Svašta, vala, al’ svašta je i dobila! Kumovi Boris i Ivica joj zajedno dali pendrek, zamal’ mladoženja da ode s venčanja sa suzavcem u očima, kaže i ranije ga time tukla. Onaj siroti bolesni kum iz Jagodine, što ima proširene (Beto)vene, donese joj dve-tri palme, svaka u po kofi vode. Pita ga ona šta je to, a on kaže – vodeni park. Neki deda, isto valjda kum – blizak, al’ ga niko ne poznaje – doneo joj rešenje za povećanje penzije. Samo što ga nije umlatila onim pendrekom.”
“Pa, jes’ de ćeš mladoj penziju… A kum Mlađa? Šta on dade?”
“Prvo nije ‘teo ništa da pokloni, al’ ga pritis’o kum Boris, pa je Mlađa morao da da nameštaj, da se mladenci okuće: fotelju predsednika Skupštine.”
“Bogato… Pa, lepi pokloni.”
“Lepi, lepi, nego šta. I više nego što se mlada nadala. Rekla “da”, sve pevajući socijalističku Internacionalu.”
“A mladoženja? Šta su njemu dali?”
“Nismo stigli da vidimo. Kren’o mladoj porođaj, odveli je u bolnicu.”
“Ni venčali se nisu, a već dete?”
“Plod nezvaničnih pregovora. I bogami lepo dete, žensko. Vlada se zove. I velika je, baš, dvaes’ osam resora žive vage.”
“Kakvog je zdravlja?”
“Pregledali je u bolnici profesor Ren i primarijus Solana. Ako preživi sto dana i prve reči joj ne budu na ruskom jeziku, kažu, ima šanse, minimum do četiri godine.”
“Pu-pu, da ne ureknemo.”
“Pu, vala baš.”

(Transkript tajno snimljenog razgovora u stanu neopreznog rođaka mlade)