Gledajući onakao sa strane (sa pristojne razdaljine) svakog dana se pitam ima li ovo sve uopšte ikakvog razložnog objašnjenja i smisla. Jednostavno ne mogu da se otrgnem utisku da smo svi žrtve jednog kolektivnog prokletstva koje ne samo da predugo traje već iz dana u dan pokazuje tendenciju sve ozbiljnijeg zapetljavanja i komplikovanja. Možda to ipak nije nikakvo prokletstvo.
Narod dozvoljava da ih vodi šačica nesposobnih, sebičnih i do te mere krimilizovanih pojedinaca i organizacija da to zaista teško može biti u bilo kakvoj vezi sa normalnim pojavama. Linija izmedju kriminala i zvaničnih vlastodržaca je toliko nevidljiva da nam na tome mogu pozavideti „sumnjivi biznismeni“ iz visokorzvijenih zemalja i zavide nam sigurno jer napadaju, otimaju i obleću kao lešinari nad polupropalom zemljom. Sve dosadašnje muke u periodu koji je iza nas nisu ničemu poučile i ne samo to već jednostavno kao da nam se svima taj haos dopada i ne želimo da ga promenimo nečim drugačijim, ili je to i normalna inertnost vodjena dugogodišnjim navikama.
U svakom slučaju ostali smo dosledni jedino svom starom sportu , ogovaranju i pljuvanju svega i svačega što nas okružuje. Naravno da je to možda jedini način da izrazimo svoj gnev ali nikako ne shvatam zašto ne želimo da bar za trenutak pomislimo da nas samo rad, trud i dobronamerna komunikacija sa svima može za početak bar malo odvojiti od mrtvila u kojem smo trenutno. Ne znam zašto je u našem narodu još uvek najkorišćenija i najpopularnija izreka ona koja se odnosi na komšiju i njegovu kravu, i dokle ta umišljena upućenost u sve i svašta i ta zavist pomešana sa snažnim sarkazmom u komentarisanju svega novog i naprednog.
Još uvek isto tako se kao pijani plota držimo neke globalne zavere, koja nam ne dozvoljava da napravimo čuda a mi bi naravno hteli i mogli…pa što nismo? Šteta, zaista je šteta što smo tako lenji i nezainteresovani a čini mi se i kao genetski predodredjeni da ništa ne pokušamo da uradimo na onaj pravi – legalan način, već po našem tradicionalnom i oprobanom sistemu, trange-frange. Satra nas ona čuvena samoupravljačka krilatica o tome da nas niko ne može tako malo platiti koliko mi možemo malo da radimo,…u crno nas zavi.
Bilo je pokušaja, bilo je pametnih i hrabrih ljudi koji su nas poveli, bilo je nade.Tih ljudi više nema izigrali smo ih, kao i šanse koje su nam stvorili i sad smo tu gde smo. Bavimo se opet našim sitnim lokalno-političkim interesima i komšijskim prepucavanjima i lovačko-ribarskim pričama. Ne želimo da priznamo i ne želimo da saznamo ništa što je dalje od našeg nosa ali mi i nismo toliko bitni. Pitam se šta ču ja ostaviti svojoj deci kao čovek koji se nije bavio „unosnim poslovima“ niti bio član ni jednog klana niti partije. Šta ću im odgovoriti na pitanje koje ću jednoga dana dobiti a to je gde sam bio i šta sam radio…
6 Komentara
atol
8. jula 2006. at 15:31Potpuno se slazem sa tvojim tekstom. Mogu jedino da se nadovezem.
Ne znam da li je Djindjic bio pogodna licnost koja je mogla da imponuje jednom prosecnom srpskom glasacu. Meni licno, nikada nije bio omiljena licnost, ali to ne znaci da nije bio jedan od najdobronamernijih i najsposobnijih politicara u novijoj srpskoj istoriji. Pre petnaest godina kada je politika postala neodvojivi deo svih nasih zivota, jer su zivoti poceli da nam zavise od nje, moja najveca vera bila je zdruzena grupa intelektualaca tipa Kostunice, Djindjica, Vladete Jankovica, Zarka Koraca, Dusana Kocacevica.
Medjutim ta grupa nije imponovala narodu, jer je narod nije osecao, nije ih razumeo, nije mogao da se poistoveti sa njima, zazirao je od Vojine metiljavosti i Zoranove mindjuse. Secam se da je najveca greska u Panicevoj kampanji za predsednika bio detalj u televizijskom spotu, u kome on kaze da je bio dobar sportista i da se bavio biciklizmom.
Nas narod je naucio da ima nedododirljive vodje, koji ne zive ovozemaljskim zivotima. U stanju je da se divi samo onima koje ne moze da sretne na pijaci sa cegerom, u gradskom autobusu ili u cekaonici kod lekara. Svako pokazivanje normalnih ljudskih osobina srozava ugled potencijalnog srpskog vodje.
Secamo se svi cuvene fraze iz 90-ih godina pri smopenu da vlast u Srbiji MORA da se promeni, da bi i drzavi i narodu bilo bolje:
„A KO DRUGI?“
Dugogodisnje vladavina Slobodana Milosevica i MIrjane Markovic je toliko srozala, uneredila, kriminalom i shundom zatrovala Srbiju i srpsko drustvo. Zaplela nas jeu politicke igre „ko pile u kucine“(Kosovo, Haski sud i nihovi zahtevi i ucene), da ni sam bog da ga postave za pretsednika Srbije, a randjele i arhandjele za clanove vlade i savetnike, ne bi mogao da nas izvuce iz dubokog blata u kome smo.
Takodje mislim da srpskim narod ima nerealna ocekivanja od sadasnje vlasti.
Kukanje je pocelo vec par meseci nakon svrgavanja S. Milosevica. Kao, evo on je otisao, a nista se nije popravilo (poskupela struja, moramo da placamo lekove i preglede i sl.) Imam utisak da su svi ocekivali da ce ono dana kada on ode, sve da se okrene za sto osamdeset stepeni, da ce sluzbenice na salterima da postanu ljubazne i pocnu da se ljubazno smeskaju, da cemo da obnovimo namestaj i kupimo moderne automobile, da cemo kao u stara dobra vremena preko regresa da odemo petnest dana na more, da ce ulice i zgrade da budu ciste i da cemo prethodnih deset godina da ostavimo za sobom kao ruzan san.
Nazalost, ni ovaj niti bilo koju buduci predsednik nije madjionicar (ocigledno ni Zoran Djindjic nije bio, cim su ga ubili).
Ovaj predsednik, ne valja slazem se. Srbi imaju priliku da izaberu uskoro boljeg i sposobnijeg. Videcemo koliko ce i taj sledeci da im valja. (Ustvari, ja mislim da bi Voja mogao da bude super predsednik neke sredjene zemlje kao sto je Svedska)
Srpski narod je socijalno uglavnom socijalno nesvestan. Dok ljudi ne nauce zasta sluzi kontejner za djubre, da se na posao ide da bi se radilo, da se direktorom postaje tek kad pocnes da firmi donosis toliko posla da svi zaposleni imaju sta da rade i primaju plate, da prekidac u zgradi i sijalice treba da sluze svima, da se klijenti neguju, da trotoari sluze za pesake, a ne za automobile (ne mogu vise da nabrajam – spisak je beskonecan), u Srbiji se nista nece promeniti.
Lepo bi bilo napraviti anketu u Srbiji na pitanje kog trenutnog svetskog lidera ili predsednika neke zemlje bi Srbi voleli da imaju kao model za svog vodju?
Samim tim sto razmisljas o tome, sto pokusavas da uradis nesto za svoj narod, zemlju i grad je nesto. Ako su tvoji klijenti u Svacarskoj impresionirani onim sto radis, a pri tom znaju da si Srbin, onda je to prava stvar. Kad bi i drugi pomerili svoja dupeta i potrudili se bar pola toliko, bili bi smo najsrecniji narod na planeti.
Svojoj deci treba pokazati da nismo pasivni posmatraci zivota koji nam se desio, vec da postoje one bitne stvari zbog kojih se vredi boriti. Ako nista i ne uspemo bitno da promenimo, bar cemo biti ciste savesti pred nama samima. A i deca ce znati da smo mislili na njih.
RainDog
8. jula 2006. at 19:59„da nas samo rad, trud i dobronamerna komunikacija sa svima može za početak bar malo odvojiti od mrtvila u kojem smo trenutno“
Mislim, šta ti znači ova fraza, majke ti?
Šta, da radimo i da budemo fini… Izvini, ali se nikako ne slažem sa tobom. Pročitaj waywardov post negde tamo na Bor030 gde opisuje kako je u Nemačkoj za vreme Hitlera bilo (ali stvarno jeste) sve lepo … Svi su radili, imali standard iz snova… ali na čelu države su bili ludaci iz nacional-socijalističke partije koja je isto što i SRS kod nas.
U vreme kad treba ljude pozivati da izađu na ulice i vrište do neba ti ih pozivaš na rad i toleranciju.
Mislim da tvoj pomirljiv stav (znam, naravno, da nisi na nihovoj strani, ne skači odma`) idi samo na ruku radikalima.
mish
8. jula 2006. at 20:13ne, ja ne pozivam nikoga ni na šta, samo komentarišem i pričam o svom trenutnom raspoloženju. smatram da od tvog predloga da se skače „na barikade“ nema ništa jer do sad se pokazalo da je to uvek izazvalo samo još lošije posledice i pozivam narod da se okane gluposti i prione na neku aktivnost i rad a pod time naravno ne podrazumevam samo rad u propalim firmama gde se ni plata ne dobije….
isto tako nemam ništa protiv da pozoveš ljude na ulicu i vrištanje ali da to bude kad ja dodjem kući da nas bude bar desetak… :-).
mish
10. jula 2006. at 11:07Kontejneri za svaku sekundarnu sirovinu pojedinačno će propraditi u Srbiji kad narod shvati da sam može da izmeni svoju budućnost, ali radom, odgovoranošću i maksimalnim zalaganjem. Kad prestanemo da se bavimo crnim slutnjama i shvatimo da ne možemo svi biti selektori i ministri, stvari će krenuti nabolje ali tačno da i sve te uslove ispunimo moramo da se potrudimo da ono negativno što je u nama, ako ne promenimo barem prikrijemo. To je svakako teško jer bi to bila sveopšta gungula i prepirka, ali da svi koji iole imaju osećaja pokušaju da prikriju i zamaskiraju one druge a ne da baš u inat ponavljaju za njima i u nameri da nešto poprave stvar još dodatno zakomplikuju.
Primera radi ispričaću ti jedan dogadjaj:
Kao nekakav grafičar doživljavam u procesu same produkcije t.j. štampanja razne probleme oko fontova boja i klijenti ponekad ne budu zadovoljni jer se jednostavno ne slaže sa njihovim očekivanjem i poružbinom. To se jednostavno dešava zbog neupućenosti nepoznavanje fontova i raznih standarda prilikom kalibriranja mašina za štampanje.
Elem u kratkom vremenskom periodu bio sam pozvan u dve velike štamparije za koje je moja kuća(firma) radila pripreme.
Prvo sam bio u štampariji u kojoj su radnici i vlasnik naši ljudi gde sam se osećao strašno neprijatno jer su stalno nešto komentarisali i sa podsmehom dobacivali neke glupe primedbe, da bi na kraju kada sam otišao gazda javio da su oni morali i tu prepravku da izmene jer i ona nije bila dobra-što naravno nije tačno jer sam dobio finalni proizvod na uvid.Na kraju razgovora (koji je trebao i da preskoči) reče da mi intervenciju neće platiti jer nije dobro uradjena (mada nije ni bio u obavezi).
U drugoj sam bio nekoliko dana posle toga kod Nemca koji me je lepo primio zamolio da udjem u jednu prostoriju gde sam, sam uz kafu i sok izvršio sve moguće zahteve naručioca posle čega sam učtivo ispraćen i nagradjen (što svakako nije obaveza) sa 50 eura. Posle sat vremena gazda iz druge štamparije me je pozvao zahvalio se još jednom i izvinio što je morao da me pozove jer radnik koji radi na mašini jednostavno nije znao da odradi podešavanja na samom štampaču pa su boje bile sasvim drugačije.
Eto nadam se da si me razumeo i da smo locirali glavni problem vezan za naš mentlitet i koji nažalost leži u nama, i medju nama a nikako u drugima. Moramo se pod hitno osloboditi zavisti, lenjosti, podrugljivog stava i gotovo apsolutnog nepoverenja da bi mogli da krenemo dalje. Moramo biti tolerantniji i shvatiti da ako ne možemo da popravimo ne smemo više kvariti.
Stephen Booth
21. jula 2006. at 19:29Hallo I absolutely adore your site. You have beautiful graphics I have ever seen.
Pingback:
22. juna 2013. at 15:05