Euforističari

Kako već rekoh ponekad je komentara na blogu malo, često nema ni “K” od komentara. Učini ti se da sve nekako ide mimo tebe i upitaš se da li se ikada iko i zadrži čitajući sve što iz sebe umeš da izbaciš ponekad za samo dvadesetak minuta grozničavog prebiranja po taststuri, sve kiteći reč do reči. Često pomisliš da ponekad ipak treba napisati otvoreno i bez pardona ono što trenutno osećaš, kako je to Ivana uradila pre neki dan u tekstu izuzetno nadahnutog naziva: Pičke, pičkice, mudonje i ostali… a ponekad, a to je ipak ustaljenija pojava, prećutiš i mudro čekaš reakcije onih levih, desnih, gornjih ili donjih.

Prečesto se sve vrti oko onih najuticajnijih i najzaslužnijih kojima se sopstvena uzicajnost izgleda smučila jer osim zasluga i velikog znanja ne žele ništa drugo, pa ni gomilu graktavih obožavaoca i istomišljenika koji se apsolutno slažu, podržavaju i u pravilu oduševljavaju svakom izgovorenom – to jest napisanom rečju. Predpostavljam da je svakom blogeru cilj da postane uticajan ali zar se to ne postiže isključivo orginalnošću, kvalitetom i radom? Kod nas to kao i mnoge druge stvari ne ide baš tako pa se uticajan može postati a da nikad ništa pametno nisi – niti ćeš ikad sročiti, ali ajd sad da ne zalazimo u to. Biće vremena i za to, a i siguran sam da je i to zbog nečega dobro.

Dogodi se da i komantar, koliko god usamljen, realan i iskren, a to i nije najoptimalnije za poštenog komentatora, tekstu “dodeli” pravi značaj i prelaznu ocenu a neretko vas komentar na napisani tekst inspiriše na niz poređenja i sasvim novi tekst a to je u ovom slučaju komantar Miodraga Ristića na moj tekst  Obraz ministra zdravstvenog.

Po čitanju njegovog komentara sam pomislio na još jedan primer. To je onaj čuveni, kada nekoga pokušaš da iskritikuješ zbog načina i kvaliteta njegovih nastojanju nekom poslu ili diskusiji a za samo nekoliko minuta time sebi na vrat  natovariš brigadu cinično-oštroumnih i uvek spremnih kritičara koji će tvoju kritiku prokomentarisati namerom da to- nešto radiš ili govoriš samoreklamirajući i preporučujući sebe, svoje sumnjive kvalitete i sve nešto – bez veze. Čudni smo ponekad- zaista jesmo.

Čudni smo jer uvek i na svakom mestu imamo potrebu za euforijom i preterivanjem. Sve bi preuveličavali i doduvali dodatno pa nek pukne – gde pukne. Zbog takve mode naš svet, pogledi i razmišljanja gube boje i postaju ili beli ili crni. Nema emocija- šta će nam to, a i nekako smo i na njihovu iznenadnu pojavu među divnim normalnim ljudima oguglali. Nema lepih reči kako Miodrag reče jer posle njih obavezno idu analize i istrage. Ubijamo se međusono ali polako i sistematski. Nešto malo preostale kreativnosti i ideja melju horde istoličnih, jednojajčanih, poluslepih daltonista koji bojama čak i imena menjaju. Gubimo se.

Možda je za ovaj put i na kraju male današnje i SMAO MOJE filozofije, samo jedan primer dovoljan. Ostale ostvaljam na volju i izbor komentatorima.

EXIT je završen. Sve vrvi od bilansa, pozitivnih efekata, ostvarene koristi i planova za narednu berićetnu sezonu. Veliki broj posetilaca, zasluge organizatora, učesnika, pa čak i same državne administracije. Hvalospevi o sebi,  nama i njima, o našima i njihovima i veliki- ogromni novac. Bravo. Tvrđava će za par godina po svemu sudeći biti ruina i uspomena na veliki i izgleda jedini brend zemlje Srbije a ne na ono što joj je “učiteljica života” dala da bude.

Pitam se i želim da znam da li bi to sve bilo tako, kada bi cenjenim gostima i ljubiteljima nejveće žurke u ovom delu Sveta prodavali piće, hranu i sve ono ostalo, što nikako ne prodaju, po cenama koje važe u Evropi. Da li bi posećenost bila dovoljna za jednu binu i jedno festivalsko veče, kada bi se poštovali zakoni i uvela kontrola svega što se tamo pojavljuje, konzumira ili možda čak i distribuira? Možda i nisam u pravu ( a to mi pravo svakako po zakonu pripada)- ne znam, ali pokušavam ovim tekstom da saznam pravu istinu, ili barem mišljenje nekih od Vas.

Znam, reći ćete da se u Srbiji ništa i ne može kvalitetno i pristojno iskontrolisati ali siguran sam da taj festival najbolje oslikava našu sklonost sveopštoj histeriji i euforiji, koja možda kad se malo temeljnije izanalizira, i nema toliko osnova. To više nije ono što je bilo u početku, svake godine odnese po nekoliko života i po mom skromnom mišljenju tako nešto nikako VIŠE ne može biti brend zemlje u kojoj živimo i zemlje koja ima stotine kvalitetnijih, osmišljenijih i vrednijih manifestacija, ideja i inicijativa. Naravno još je više onih koje nisam pomenuo a to svakako neće umanjiti njihov značaj.

“Para buši gde burgija neće” a pravi pokušaji brendiranja zemlje sa neprocenjivim prirodnim bogatstvima i istorijskom zaostavštinom padaju kao kule od karata jer se interesi u radu na plemenitim, vrednim i značajnim projektima, koji svakako ne mogu odmah dati finansijske rezultate, teško mogu definisati i održati. Nažalost.

8 Komentara

  • Pedya

    12. jula 2010. at 20:18

    Nekoliko tema si pokrenuo, teško te ispratiti ;), pa bih se zadržao na prvoj.
    Što se blogera tiče, moram priznati da stalno slušam o tim velikim i malim, ovakvim i onakvim, ali nisam siguran da umem da ih razlikujem… Ja pratim one koji su mi interesantni i komentarišem kad nađem za shodno. Moji komentari su uglavnom pozitivni, što je i razumljivo, jer sam izabrao da ih pratim zbog toga što mi se dopada kako razmišljaju i kako pišu. Nema tu neke velike filozofije. Za ovih skoro godinu dana koliko je živ moj blog, skoro nikad nisam imao nekih neprijatnosti sa komentarima, jer i mene (verovatno) prate oni kojima se sviđa kako ja pišem. Ne znam ko je veliki a ko mali među onima koje pratim, kao ni među onima koji prate mene. Nit je to toliko bitno. Ali, kad se već toliko pominje, voleo bih da mi neko objasni na osnovu kojih parametara se blogeri “dimenzioniraju” – ko i kako odlučuje o njihovoj veličini. Šta to “veliki” mogu što ne mogu “mali” i obratno. Eto, to me baš zanima…

  • Borsky

    12. jula 2010. at 20:59

    @Pedya To sa podelom i meni ponekad nije jasno ali je evidentno, pogotovo posle inicijative za smenu ministra Milosavljevića na blogovima, da podele postoje. Zašto ih ima, ko ih vidi a ko ne, i koje je njihovo značenje interesuje i mene.

    Svakako da agregati, način i vrsta komentara, međusobno “druženje” jednih i odsustvo nekih drugih govori o nekakvoj podeli. Nedefinisanoj doduše, možda čak i neprimetnoj ali ipak postojećoj. Šta treba da znače liste na Blogodaku i ostalim agregatima- nego određeni rejting, ugled a samim tim i podelu ili sam nešto pogrešno protumačio. :-))

    Naslov daje okvir a primer na kraju je u skladu sa nekim mojim razmišljanjem i viđenjem. Sigurno da i ta podela na blogere ove i one jeste deo naše svukupne euforije, kolektivne histerije i podele koju sam pokušao da objasnim i na primeru uticajnosti, uspešnosti i svim pratečim efektima velike manifestacije EXIT.

    Hvala ti na komentru, počastvovan sam 🙂

  • Miodrag Ristić

    13. jula 2010. at 07:08

    Prvo da kažem da sam počastvovan (mada nebih preuveličavao sopstveni uticaj). Samo jedna asocijacija: auforija (ova iz naslova) obično ide ruku pod ruku sa depresijom (ili melanholijom). Ne znam tačno zašto je to tako, ali sam siguran da će neki prsiholog to da potvrdi. To je kao neka vrsta klackalice… Da, to je to: mi smo zapravo LABILNI! Stalno oscilujemo oko neke uravnotežene sredine…

  • Milica Čalija

    14. jula 2010. at 19:58

    Šti se komentara tiče, sećam se pokretanja jednog od brend-sajtova Jaffe, misim za TAK kreker, na kme je, između ostalog, postojao i forum. Sećam se da su me tvorci sajta, sjajni momci iz jedne male agencije, nagovorili da “zarolamo” diskusiju, tako što će njih nekoliko da ostavi po nekoliko kiomentara. I bili su u pravu! Diskusija je krenula kao reka! Izgleda da niko ne želi da bude prvi, nekako je lakše kad je već neko nešto rekao… A razumem potpuno kako je kada se trudiš i trudiš oko posta, a komentari utihnu… Međutim, ako pogledam statistiku poseta, dolazim do zaključka da svaki dvadeseti čitalac ostavi komentar!

  • Dragan Varagić

    16. jula 2010. at 15:00

    Nije mi jasno kakve veze ima moj linkovani tekst sa temom uticajnosti, obzirom da na mom blogu ima tekstova koji se baš bave ovom tematikom, uključujući i Slideshare ppt na temu merenja uticaja blogova?