Louis je oduvek voleo da peva cigansku muziku

Ljubiša Stojanović Louis je autentični izvođač etno muzike na našim prostorima. Od trenutka kada je davne 1974. godine kročio na našu estradu, pa sve do danas, ostao je veran muzičkom pravcu prostornog zvuka i narodnih običaja čitavog Balkana, a i šire. Najbolja potvrda da je njegova muzika poštovana i van granica Jugoslavije, usledila je prošle godine u Italiji, kada je dobio nagradu “Grand prix special” na Festivalu univerzalne umetnosti. Na toj manifestaciji učestvovali su slikari, pisci, muzičari… iz 29 zemalja sveta, a od svih njih nagradu je poneo samo Louis.

Nadimak prema Louis Amstrongu

“Sve je zapravo počelo davne 1958. godine”, kaže Louis. “Tada sam se pripremao da krenem u prvi razred osnovne škole, a sve što me je zanimalo bila je muzika. Po prašnjavim ulicama Negotina sa sobom sam nosio omote ploča Luja Prime i Louis Amstronga, prema kome se me klinci iz kraja prozvali Louis. Mnogo kasnije, taj nadimak postao je zakonskim putem deo moga prezimena, pa u mojoj ličnoj karti sada piše Ljubiša Stojanović Louis”.
“Mlađani” Louis je već sa devet godina imao prve školske nastupe, a dve godine kasnije, oformio je svoj prvi bend u Negotinu.
“U to vreme moja generacija je isključivo slušala zabavnu muziku. Delili smo se na one koji vole čistiji zvuk i kvalitetnije pevanje Beatles-a, i prljaviji zvuk nabijen silnom destruktivnom energijom Rollingstounsa. I tada sam se kretao isključivo u društvu starijih dečaka, tako da sam se i ja opredelio za svoju stranu. Moja omiljena grupa u to vreme ipak su bili John Lenon i drugovi, a naše ljubavi bile su inspirisane baladama Beatlesa.
Louis kaže da ga roditelji nikada nisu odvraćali od muzike. “Imao sam tu sreću da spojim sreću, želju, volju i na taj način uspeo sam u onome što sam oduvek najviše voleo – muzici. Najbolji je takav put, ali on je redak. Mnogo je veći broj uspešnih muzičara koji su se pre pravljenja kvalitetnog imena dobro pomučili. Već sa 14 godina kod mene se pojavila želja za improvizacijom. Poznate kompozicije sam pevao na svoj način, koji se dosta razlikovao od originalnog. Ljudima je to na prvi mah postalo interesantno. Videvši moje sklonosti, otac mi je na drugoj godini gimnazije bukvalno ovako rekao: “Ako te muzika toliko zanima školuj se da postaneš dobar i kompletan muzičar”. Upisao sam srednju muzičku školu gde sam se opredelio za dva smera solo pevanje i saksofon. Nakon toga upisao sam fakultet u Nišu, istureno odeljenje za muziku. Godinu dana kasnije preselio sam se u Beograd. Studirao sam, a uporedo svirao na moru i tako zarađivao”, kaže Louis.

Louis je osvojio prvo mesto na Festivalu univerzalnih umetnosti u Italiji

Na nagovor drugih snimio prvi album

Već 1969. godine na Omladinskom festivalu u Knjaževcu dobio je nagradu za aranžman „Stanbol na Bosforu” koji je bio njegovo gledište džez-roka, u stvari varijacija teme gde je napravio fuziju džez-roka i etna. Publika je sve to odlično primila i pronašla u njegovom pevanju, ali skladno i vrlo pevljivo.
Godina 1974. bila je prvi korak u formiranju Louisove solo karijere.
Mikan Obradović je insistirao da sa njegovom pesmom ode na festival zabavne muzike u Japan. Aleksandar Joksimović, koji je u to vreme bio sigurno jedan od najboljih modnih kreatora, već tada je za Louisa sašio posebnu garderobu. U Japanu su se proveli odlično uz put pokazali nešto što do tada u takvoj formi nije viđeno. “Doživeo sam prave ovacije. Vratio sam se u Jugoslaviju pun inspiracije i energije. Video sam da to što radim ima prođu i van granica naše zemlje. Ipak dugo se nisam usudio da snimim album prvenac”, priseća se Louis.
Vreme je prolazilo, a on je postao sve traženiji. Njegove etno improvizacije svuda su dočekivane aplauzima i oduševljenjem. A onda, 1981. godine Petar Pavlović, tadašnji upravnik “Euridike” uz još neke ljude vične muzici počinje da nagovara Louisa da snimi album.
“Punih šest meseci su me nagovarali da snimim tih devet pesama. Ja sam se opirao jer mi je i tada sve išlo kako treba i ništa nisam želeo da menjam u svom životu. Sudbina je htela da bukvalno silom snimim te pesme od kojih je većina bila tradicionalnom maniru, pesme stare 200 i više godina. Kao prvu stavili smo pesmu “Ne kuni me ne ruži me majko” koja je i danas danas najtraženija pesma na mojim nastupima”. Usledio je veliki uspeh. Prvi album je napravio dva dijamantska tiraža. Čitav Balkan je brujao od Louisovih pesama. Tada sam se, pred leto, prvi put ošišao na ćelavo, da mi kosa zbog vrućine ne bi smetala. Od tog dana pa do dana današnjeg nikada više kosu nisam pustio.

Luis na koncertu

Ostao veran ciganskoj muzici

Već u tom periodu Louis je osetio koliko bavljenje muzikom može biti opasno za skladnu emotivnu vezu. “U 21. godini oženio sam se atraktivnom devojkom inspirisan ljubavlju koja je, kao požar, najedanput, u nama planula. Međutim, moj nestalni život pun putovanja, raznoraznih događaja naterao je devojku da me napusti. Bilo mi je teško, međutim, kada imate muziku, onoliko koliko je ja u sebi imam, nikada ne možete ostati sami. Inače u horoskopu sam Rak, veliki emotivac. Na kraju sam shvatio da niko nije vredan da ga neko trpi. Poželeo sam joj svu sreću u životu. Ja sam nastavio da idem svojim davno zacrtanim putem”.
Louis je u dosadašnjem toku svoje muzičke karijere snimio 10 albuma i dve kompilacije. Četvrta i peta ploča snimljene su na engleskom jeziku gde je pokazao svoje viđenje lakog džeza kroz već popularne pesme Beatlesa, Bensona, Stivi Vondera… Albumu su se zvali “My way” (Na moj način) 1 i 2. U periodu od 1989. do 1999. godine nije napravio ni jedan album, a onda je za poslednje tri godine izdao isto toliko albuma. Njegova definicija etno muzike glasi:
“Etno muzika je popularna muzika zasnovana na motivima čitavog jednog područja. U mom slučaju to je globalno Balkan, Vlaška nizija, jugoistočna Srbija, Vojvodina tu i tamo… Kada se izvodi pravi etno, treba spojiti čitavu emociju jednog naroda sa prostorom koji je u tom slučaju zvezda vodilja. Lično uživam slušajući staru muziku. Često se dešava da mi početni taktovi ne odgovaraju, međutim, preslušam pesmu do kraja pa tek onda donesem svoj sud. Priznanje za ono što radim, kada je u pitanju prostor eks Jugoslavije, doživeo sam 1984. godine u Dubrovniku. Dogovor je bio da nastupam punih mesec dana. Doček je bio veličanstven. Na ulasku u grad pisalo je velikim slovima “Dobro nam došao Louis”. Odjedanput ni odkud se pojavila Dubrovačka klapa koja je na svoj način obradila “Ne kunu me ne ruži me majko”. Bio je to trenutak koji ću večno pamtiti. Ako praviš etno muziku jednog prostora, suština je da budeš dobro primljen i na drugim prostorima. Tu etno muzika dobija svoju pravu svrhu, etno nema pravu dimenziju kada se sluša samo tamo odakle je nastao.
Louis je neko ko je ostao veran i ciganskoj muzici.

Louis u zološkom vrtu u Australiji

“Sa uživanjem je pevam. To je muzika koja je doneta, koju sa sobom nosi možda i najprilagodljiviji narod – romski. Njihov temperament je nenadmašan, inspirativan, i redovno sa sobom kroz muziku stvaraju autentičnosrt prostora gde se trenutno nađu. Na njihovim svadbama to je takav izliv emocija, kakav nigde u tolikoj meri nije prisutan”.
Govoreći o svojim daljim planovima, Louis kaže da želi da, korisnim savetima, pomogne kćerki Maji (19 godina) koja treba snimi svoj album prvenac. “Mislim da je talentovana i zaista mi se dopada ta varijanta modernog pop-soula koju ona peva. Imam i dva sina Marka i Miodraga, jedan je košarkaš, a drugi fudbalski golman, voleo bih da i oni naprave uspešne karijere. Što se moje karijere tiče, postoji preliminarni ugovor sa Grčkom i Italijom oko dugoročne saradnje. Emir Kusturica sa kojim sam snimio reklamni film, rekao je da želi da me vidi u svom narednom dugometražnom filmu. Želja mi je da u periodu koji sledi spojim muziku i film, jer su to dve umetnosti koje je rodila jedna majka”

Slobodan Vlajić