Piše: Dr.Sci Nebojša Radmilac, specijalista za elektronsko poslovanje

Istoga dana kada je objavljeno spajanje Bank America i Nations Bank, predsednik Banc One, Džon Mek Koj (John B. McCoy), koji je jednom izjavio da će u budućnosti u bankarskoj industriji postojati samo pet-šest velikih banaka, obelodanio je planove o spajanju njegove banke, sa First Chicago NBD Corp. Sve je ovo usledilo samo nedelju dana nakon objavljivanja planova osiguravajućeg i brokerskog giganta, Travelers Group, da se poveže sa Citicorp-om, drugom po veličini bankom u Sjedinjenim Državama. Slična pregrupisavanja počela su i u Evropi: setimo se ujedinjenja najvećih š¡vajcarskih banaka u United Bank of Switzerland. Odjednom je svet finansija, umesto gomile razbacanih delića, počeo da poprima oblik džinovske slagalice, a delovi se polako uklapaju jedan u drugi.
Gotovina je već dobila čitavu jednu novu dimenziju. Firma MasterCard, na primer, investirala je milione dolara u razvoj sistema za elektronski novac zvanog Mondex. „Inteligentne“ Mondex kartice imaju ugrađene mikročipove na koje mogu da se smeste ne samo „elektronski dolari“, već takođe i još¡ pet drugih valuta, kratka medicinska istorija, pa čak i lični elektronski „ključ“ koji može da otvori sve – od vaš¡eg stana do vaš¡e kancelarije.

U centru ovog novog sveta nalazi se konflikt između konsolidacije i dezintermedijacije (tj. uklanjanja posrednika, kao što su banke, iz finansijskih transakcija). U taboru dezintermedijacije, koga predvode sovtferske firme poput Majkrosofta (Microsoft) i Intuita (Intuit), veruju da će budućnost pripadati kompanijama koje ovladaju tehnologijom nove ere, firmama koje pružaju investitorima maksimalnu kontrolu nad njihovim finansijama putem sofisticiranih proizvoda, koji balansiraju rizik i prinos. Suprotni tabor, koga predvode Mek Kol i drugi, tvrdi da budućnost pripada ogromnim finansijskim institucijama koje  će „pakovati“ investicije i pružati investitorima usluge „od kolevke pa do groba“: od osiguranja, preko kredita za kupovinu automobila, do avio-karata.
Jedno je izvesno: banke dobijaju opasne konkurente u vidu softverskih firmi kao što su Microsoft i Intuit, a softver postaje osnova svega. Jedna od ključnih tačaka u ovim „mega-poslovima“ jeste ideja da će „inteligentni“ softver preoblikovati odnos između banaka i klijenata. Preko „inteligentnog“ softvera računari u novoj Citigroup ili Bank America če pretraživati račune u potrazi za boljim načinom zarade, kako za račun klijenta tako i za račun  banke, a banke će ovakvu efikasnost koristiti za ulazak u najprofitabilnije oblasti finansijskog sveta, investiciono bankarstvo, garantovanje akcija i osiguranje.
Ideja koja je u osnovi ove revolucije, jeste da su tehnologija i finansije postali jedno te isto. Po rečima Viljema Niskanena (William Niskanen), predsednika CATO instituta iz Vašingtona, „razlika između softvera i novca nestaje“.
Karakteristike papirnog novca su svima nama dobro poznate. On je, recimo, lako prenosiv, opšteprihvaćen, i lako se skladišti. Ako nemate poverenja u banke, možete ga sakriti u neki sef ili kovčeg. Ali, papirni novac ima i svoje nedostatke. Ako ga izgubite možete se zauvek oprostiti s njime; ako ga čuvate on može preko noći da izgubi vrednost.

Razmotrimo sada elektronski novac. Ideja je sasvim jednostavna: umesto da smeštamo vrednost na papir, možemo da je „upakujemo“ u jedan niz cifara koji je mnogo prenosiviji i što je još značajnije) mnogo „inteligentniji“ od papirnog novca. Šta podrazumevamo pod pojmom „inteligentni novac“? S obzirom na karakteristike elektronskog novca, on se može kontrolisati mnogo preciznije od papirnog novca. Pretpostavimo da ste svom sinu, studentu, poslali ček na 400 dinara. Kako je on ovaj novac zaista potrošio? Na knjige … ili na pivo? Kod elektronskog novca postoji mogućnost autorizacije i praćenja transakcija, tako da „tradicionalne“ banke mogu da postanu suviš¡ne.
Umesto da šaljete ček, novac možete poslati elektronskom poš¡tom preko Interneta, u šifrovanom obliku. Ovim ćete sebi uštedeti trud oko balansiranja čekovne knjižice na kraju meseca (softver za lične finansije će se sam postarati za to). Vaš¡ sin može da smesti novac gde god želi, na svoj prenosni računar, na kreditnu karticu, pa čak (u ne tako dalekoj budućnosti) i na mikročip koji mu je „usađen“ ispod kože. Najbolje od svega je to što možete „programirati“ novac tako da se on može trošiti samo za određene namene. Možete isprogramirati da izvesna suma novca bude utrošena za knjige, nešto za hranu, a ostatak, recimo, za bioskop. Ukoliko ne odvojite nešto novca za provod u lokalnom kafiću, vaš sin će morati da nađe nekog drugog da mu plati piće.

„Inteligentni“, digitalni novac može takođe da razreši i neke druge probleme papirnog novca. Ako izgubite digitalni novac, na primer, moći ćete momentalno da ga zamenite naređujući vaš¡em računaru da ponič¡ti nestale „želektronske novčanice“ i da ih zameni novim. Pored toga, za razliku od papirnog novca koji prestaje da donosi kamatu u momentu kada ga podignete sa računa, elektronski novac može da donosi kamatu sve do trenutka kada ga potrošite.
Mnogi smatraju da je najbolja stvar u vezi s elektronskim novcem ta što on može lako da se prati, čime će se konačno raščistiti sa čitavom kategorijom kriminala baziranog na papirnom novcu. Osnivač firme DigiCash, Dejvid Čaum (David Chaum), kaže da je papirni novac izvor svih zala. On tvrdi da će mogućnost praćenja elektronskog novca značiti kraj za izvesne vrste kriminala: „Da li bi kidnaper primio otkup u vidu čeka? Jednom kada se izgradi infrastruktura digitalnog novca, inkrementalni troš¡kovi zamene papirnog novca su mali. A društvena korist može biti zapanjujuća.“
Čaum, međutim, podrazumeva da će elektronske transakcije biti praćene što je još uvek predmet brojnih rasprava u teoriji elektronskih finansija. Jedna grupa teoretičara, predvođena Čaumom, smatra da elektronski novac treba da bude „jednosmerno anoniman“, tako da ljudi koji vrše transfer novca mogu uvek da vide gde on odlazi, dok ljudi koji primaju novac ne bi znali odakle on dolazi. Ovakav jednosmerni transfer rešava neke probleme papirnog novca, pošto je lakđe pratiti gde se novac troši i zašto.

Elektronski novac, takođe, može da bude dvosmerno anoniman, zbog toga će biti nemoguće pratiti ga, što će predstavljati pravi raj za organizovani međunarodni kriminal.

Elektronski novac ne poznaje granice. Revolucija u oblasti elektronskog novca prilično olakšava izvesne oblike evazije poreza. Ove inovacije čak dovode u pitanje i ulogu centralnih banaka kao arbitara nacionalne novčane mase. Ako ovakve inovacije postanu opšteprihvaćene, javnost neće više morati da se oslanja na centralne banke kao direktne izvore medijuma razmene. Ovo je pogotovo uočljivo u slučaju elektronskog novca.

DEFINICIJA I OSNOVNE ODLIKE ELEKTRONSKOG NOVCA

Brojne inovacije koje se odigravaju u oblasti plaćanja na malo poznate su pod nazivom elektronski novac (e-money) ili digitalni novac (digital cash). Ove inovacije, koje se još uvek nalaze u početnoj fazi razvoja, imaju potencijal da ugroze dominantnu ulogu gotovog novca u oblasti plaćanja na malo i da učine transakcije na malo mnogo lakšim i jeftinijim za potrošače i trgovce.
Elektronski novac predstavlja sistem koji omogućava nekoj osobi da plati robu ili usluge prenoseći brojeve sa jednog računara na drugi. Kao i serijski brojevi na pravim papirnim novčanicama, brojevi elektronskog novca su unikatni. Svaki elektronski novac emituje neka banka i on predstavlja određenu sumu stvarnog novca. Jedna od ključnih osobina elektronskog novca je ta da je, poput pravog novca, njegova upotreba potpuno anonimna.  Tačnije, kada je kupac poslao neki iznos digitalnog novca trgovcu, ne postoji način da se dobiju informacije o kupcu. Ovo je jedna od ključnih razlika između sistema elektronskog novca i sistema baziranih na kreditnim karticama. Još jedna ključna razlika ogleda se u tome što primalac elektronskog novca može ponovo njime da se koristi.
Elektronski novac se može koristiti za on-lajn kupovinu. Potrošači koji su zainteresovani za kupovinu elektronskim novcem imaju poseban softver na svom računaru koji im omogućava da podižu novac sa svog računa u banci u svoj „novčanik“ na računaru. Prilikom kupovine, oni razmenjuju ovako podignuti novac sa nekim trgovcem u zamenu za proizvode ili usluge koje žele da kupe. Banka koja prima depozite u elektronskom novcu, zatim, otkupljuje novac koji je trgovac dobio.
Mnoge kompanije nastoje da organizuju sisteme za plaćanje putem elektronskog novca. U stvari, kako kažu u CyberCash -u, oni razvijaju sistem digitalnog novca. Međutim, jedina kompanija koja je, za sada, zaista plasirala proizvode bazirane na elektronskom novcu na tržište je DigiCash. DigiCash, u stvari, ne prodaje proizvode bazirane na elektronskom novcu potrošačima. Njihov model poslovanja elektronskim novcem sastoji se u tome da banke licenciraju njihovu tehnologiju.

FAKTORI KOJI UTIČU NA RAZVOJ ELEKTRONSKOG NOVCA

Spremnost trgovaca da primaju elektronski novac biće uslovljena veličinom provizija koje uzimaju emitenti ili operatori, troškovima terminala i smanjenjem troškova rukovanja gotovinom. Što se tiče potrošača i trgovaca, ključni faktor biće njihova spremnost da usvoje novu tehnologiju. Većina posmatrača veruje da će širenje proizvoda na bazi elektronskog novca biti umereno u kratkom i srednjem roku ali da će, gledano na duži rok, ono biti mnogo ekstenzivnije.
S obzirom na njihovu potencijalnu upotrebu i rast, proizvodi bazirani na karticama bili su dizajnirani tako da olakšaju plaćanja u svakodnevnim transakcijama na malo pa će, prema tome, predstavljati bliski supstitut banknotama i kovanom novcu. Modeli bazirani na softveru koristili bi se za obavljanje plaćanja sa distance preko računarskih mreža, pre svega Interneta. Verovatno je da će one zameniti kako gotovinu, tako i (do izvesne mere) druge bezgotovinske instrumente plaćanja, kao š¡to su čekovi ili nalozi za prenos.