Čitav jedan život prosečan čovek provede maštajući o nekim vrednostima, postulatima i pravilima, kojima će kroz svoj, drugima neprimetan i nevažan život, dodirnuti taj isti život, vrh, slobodu, … ali ne i bukvalno. Nada, da ćete na taj način doći do sloboda svih vrsta, mnogi nikada ne dotaknu, iako misle da je nešto drugo važnije, pa čitav vek provedu jureći ono materijalno i monetarno. Nije važno to, nikad nije važno.

Važno je osetiti zadovoljstvo i podeliti veru u ono što radiš, iako to u tom trenutku nije popularno ni isplativo.

Pričaću naširoko i nadugačko, daviću pre svega sebe, a vama na volju, ipak smisao možete naći (možda) ukoliko se jednom odlučite pa pročitate sve. Eto, upozorio sam vas.

Elem, hteli smo demokratiju, tražili ravnopravnost, etiketirali sami sebe, bez da nas je iko terao, i drndali na sav glas, kako smo proevropski nastrojeni, moderni, komunikativni, tolerantni i spremni za sve izazove u kojima se možemo naći, ako neko iz centara moći to primeti, u one debele knjige zavede, evidentira, pa i donese odluku da smo „položili“ ispit zrelosti. I šta sad?

Oni koji su trebali da se bore, u naše ime naravno, nisu marili za gomilu onih koji misle drugačije, pa čak i nakon „mnogobrojnih“ izbora gde su uvek imali opipljive rezultate za debelo upozorenje ako ne već za razmišljanje. Nije ih bilo briga, a trebalo je. Stvar je za njih bila rešena i to bi obično obrazlagali time što bi, ove koji ne misle ili misle na drugi način, nazvali polusvetom, neobrazovanom i neorganizovanom gomilom, i još na stotinu podrugljivih načina. Kao da ni sami nisu verovali u to što su radili, i eto povratne poluge. Vratila se i počistila sve što treba, a boga mi i što nije trebalo.

Ono malo neukih, u početku protivnika po zadatku, došlo je do opipljivih dokaza, agrumenata. Postali su armija koja ume da kaže, da diskutuje, protivi se. Međutim ovi prvi su se ipak smatrali vladarima života i smrti, i naravno nisu se ni tad prenuli. Nažalost ili na sreću -pokazaće vreme ali od parodije, posprdne priče i gomile očajnika koji jednostavno neće kako neko kaže, već kako oni misle, nastala je prava armija koja, gle čuda, preskoči nekoliko „epoha“ od plakata i grafita direktno do tablet računara i duštvenih mreža … Možda je bilo bolje raditi na tome i pridobiti ih nego ih godinama ismevati i ponižavati. Ne znam, a sve mi se čini da znam odgovor.

Nastaviću … uskoro.

Ilustracija >> http://news.brown.edu/pressreleases/2011/09/politics