Preuzeto sa „Opštine“ gde možete pratiti diskusiju i komentarisati. Objavljivanje teksta na ovom blogu je čin podrške starom drugu u veoma delikatnoj situaciji. Pozivam i Vas da pročitate i pomognete jer je u Boru počela da važe pravila divljeg zapada.
Prvo, izvinjavam se i zahvaljujem svima koji su od jutros zvali i pitali šta je sa sajtom i da li je sve u redu. Drago mi je da mogu da kažem da je takvih poziva bilo bar dvadeset. Mailova i više.
Sa sajtom je sve u redu kao što vidite, bilo je nekih problema na serveru ali su rešeni.
Elem, u moru poziva zabrinutih posetilaca sajta bila su i dva poziva koja ne bi baš mogla da se nazovu prijateljskim.
Prvi je stigao od predsednika Opštine. Obavestio me je da je u saopštenju LDP-a izrečena neistina i da Opština od kada je on na njenom čelu nije potpisala ni jedan ugovor sa “Beotonom”. Na moje pitanje u vezi 3 miliona za “Dida čarolije”, rekao je da je taj novac isplaćen na osnovu sudske presude zbog ranijeg duga. To je demanti. .
Ponuda se odnosila na to, da dođem u opštinu i da mi pokaže svu dokumentaciju koju zatražim. Nisam prihvatio. Rekao sam da ne želim da dođem u zgradu opštine i da mi tamo dokumentaciju pokazuje Saša Mirković, ali sam dobio obećanje da sve što mi treba mogu da dobijem kad god budem hteo i da ga slobodno s tim u vezi pozovem telefonom ako budem imao problema.
Dakle, ako znate za neke ugovore koje nismo objavili a važni su za ovu našu priču, recite i ja ću da tražim. Brzo ćemo videti koliko je ponuda bila iskrena.
E sad, pretnja…
Ubrzo posle tog poziva, svratio mi je prijatelj na kafu i dok smo divanili o svemu i svačemu (šta je “sve i svašta”, možete misliti), zazvoni meni telefon. Vidim na identifikatoru (jebi ga Debeli, imam i to): Beograd.
Dobar dan, dobar dan, jel to Zoran, jeste, ovde Saša Mirković…
Ljubazan neki tip, smiren, kao na televiziji, časna reč. Znate, vi tamo pišete svašta, vređate, iznosite neistine… da li znate da ja čak nisam ni vlasnik “Beotona”…
Trajalo je to bogami, možda i čitavih pet minuta, da ne navodim sve kao što sam malo posle u policiji naveo.
Uglavnom, pita mene čovek da li možemo da se dogovorimo oko toga, da ja prekinem da pišem o njemu?
Ne možemo.
Onda će on morati, jel tako, da me tuži.
Naravno, nema problema. Neka me tuži.
Taman sam pomislio “dobro, to je to. Konačno će da napravi zaista besplatnu predstavu za narod”, kad ne lezi vraže…
– Znači, ne možemo lepim?
– Ma možemo, rekoh već. Vi mene tužite i sve će da bude lepo.
– Dooobrooo…
I tu dade slušalicu NN licu, muškog roda (tako stoji u Službenoj belešci 
Ja: Koj si sad pa ti?
On: E moj dečko… kad ne može lepim, čućeš ti ko sam ja, čućeš…
I prekide se veza…
Dve stvari nisu znali: da nisam sam u stanu i da imam identifikator. I spikerfon.
Kao što sam napomenuo, Službena beleška je napravljena.
Eto.
Šta još da kažem posle ovoga?
Nemam pojma, zaista. Policiji sam sve preneo i neću mnogo da razmišljam o tome. Dobro, još sutra da LDP izda saopštenje i tu je tačka.
Imam posla, Ivana iz Kanade čeka svoj sajt, a meni treba lova, idemo dalje…
Ovaj sajt će i dalje raditi kao i do sada, nema promene politike.
Dok je Saša Mirković koalicioni partner DS-u, za mene nema razlike među njima. A vi kako hoćete.
I poruka Debelom:
Ne plašim se ni tebe ni tvojih gorila. Nisam neka sila, ali sam dovoljno lud da ne bude baš sve tako kako si zamislio.