Dan posle

Sedam je godina prošlo od te srede, dvanaestog dana marta 2003 godine. Sasvim slučajno sam listajući tv kanale, toga dana za vreme podnevne pauze,  nabasao na satelitski kanal RTS-a,  baš u trenutku kada je u vestima emitovan segment snimka na kojem automobil, sa još uvek ranjenim premijerom Djindjićem, izlazi iz dvorišta Vlade Republike Srbije. Šok a zatim neverica i nada da ipak to nije definitivan kraj napopularnijeg čoveka u Srbiji. Razočarenje i stid koji sam tamo, u dalekom svetu osetio iako sasvim sam pre prijemnikom, mogu da osetim i danas. Nedeljema  posle toga sam razmišljao o narednom mogućem iznenađenjenju ili bolje reći razočarenju koje će nas zadesiti, ali osim tuge i straha u meni nije bilo ničega.

Bio je period u kojem je postalo vidno da smo uspeli Svetu pokazati da nismo divljaci koji skaču sa drveta na drvo držeči nož u zubima, uverimo ih da Srbija razmišlja svojom glavom, odlučuje i menja se, i da Srbija napreduje ali ovo je, zaključivao bih na kraju razočaran, zaista previše. Sećam se da sam u periodu koji je predhodio tragediji nastojao da shvatim sve aspekte naše potrebe za Evropom, zašto su nam toliko govorili o tome, i shvatio sam. Nažalost shvatio sam to posle 4-5 godina boravka i rada van Srbije ali, … Jabuka se na krušku ne kalemi niti ukršta krokodil sa papagajem, pa se ni od naroda kojem je navažnija komšijaska krava ili priča o tuđem privatnom životu ili novčaniku, teško može objasniti zašto onu najveću žabu treba prvu progutati. To je bilo pogotovo teško i zbog toga što su nerad i neodgovornost, postali način života. Nikad mi nije, niti će izaći iz glave, “mudrost” velikog procenta zaposlenih ljudi iz mog okruženja, “da niko ne može toliko malo da ih plati, koliko oni mogu da zabušavaju i bave se nekim svojim shvatanjem života i rada”.

Za veliku nacionalnu ideju, njeno iniciranje i uspešnu realizaciju nije dovoljan vizionar, rođeni lider i moćan govornik izuzetnog znanja i obrazovanja, jer ukoliko nema koga da povede za sobom, planovi i vizije su nevidljive i nedostupne. Zoran je imao moć i priliku da sve to uradi ali nažalost nije imao koga da povede u budućnost. Zbog toga me uvek iznova njegovo predskazanje, da će sa nekima od nas sresti u budućnosti pogodi kao finalni kadar najtužnijeg filma punog emocija i ljubavi.

Srbiju sam napustio dve godine posle “naše oktobarske revolucije” kako god da je sada nazivali, 2000-te, uvidevši da sam Zoran  Đinđić neće moći ništa da uradi, ponajviše zbog onih koji su se u tom trenutku našli oko njega ali da će izgubiti glavu… Svakako treba naglasiti i ograditi činjenicom se da se u tom trenutku uopšte nije bilo teško naći uz Zorana, kako poštene i iskrene demokrate ne bih svojim navodima poistovetio sa onima o kojima govorim, ali zaslužnih za njegov raj je definitivno bilo a po svemu sudeći njih se nisu ni danas otarasili.

Nisam- niti ću  biti politički aktivista, moja razmišljanja su uvek vezana ili nastaju iz emocija prema svom narodu, domovini, gradu, svojim najbližim i prijateljima ali nikada nisam mogao shvatiti podelu na one prave i one pogrešne gledajući kako se pre podne pljuju i biju u Skupštini a popodne po kafanam piju i podriguju deleći moć, uticaj ili pljeskavicu. Nisam neko ko može prihvatiti mržnju koja je rezultanta političkog delovanja ili ima osnov u nacionalnoj, verskoj ili nekoj drugoj opredeljenosti ili pripadnosti. Ljubav preme svojoj naciji ili političkoj opciji može biti predmet mog interesovanja samo dok ima obeležja ukusa i međusobne tolerancije ali toga odavno nema pa i mene u svemu tome. Nikad mi nije postalo sasvim jasno, ni zašto nas svakog 12. marta podsećaju na reči velikog čoveka koji, sasvim je sigurno, nije bio svetac baš zato što je bi čovek, profesor, suprug i otac i baš zato što je njegove nedostatke bilo sasvim teško primetiti, ako ih je uopšte imao, ako barem nešto ne rade u skladu sa onim što ih je  učio.

Njegovi citati i preporukea  i posle tih svih godina ne gube na aktuelnosti. Bilo bi, za promenu, sasvim prirodno da to rade pre svega prihvate  čelnici stranke kojoj je pripadao i njeno članstvo, jer je to svakako pravi način da shvate zašto njihovi politički protivnici rade drugačije. Jednostavno, kako možeš osuđivati nekoga da ne vodi brigu o tvojoj kući i porodici ako to sam ne radiš? Zbog svega toga sam juče celog dana na sedam godina od Zoranove smrti gledao emisije o njemu sa nekom knedlom u grlu koja nije htela ni dole ni gore, u toku pre podneva, a već po podne sam menjao kanale i tražio retke na kojima ga nisu slavili i voleli više nego išta na svetu.

Možda ćemo stvarno jednom shvatiti da promene u jednoj zajednici, državi ili porodici kreću upravvo od te knedle i iz utrobe svakog od nas i da se ništa ne može menjati dok ne promenimo sebe ali neko nam to ne da, pa nas podsećaju da demokrate treba da ne vole radikale, baš kao što nisu nikad voleli- niti će voleti socijaliste, ikao su to partije srodne orijentacije, ali da se principi pogotovo kad se pomnože brojem 5 mogu veoma lako menjati. U interesu građana ili vlasti?  Zašto? Zar je onaj ko ne misli kao ja, moj neprijatelj, i treba li one koji drugačije misle ubijati? Zašto se takav pristup u nastupu nekih stranaka zove “jezik mržnja” a u državotvornom delovanju drugih jednostavno okarakteriše kao “politička neminovnost”.

Demokratija, tolerancija, korektan rečnik i međusobno razumevanje nisu limitirane i pored različitih interpretacija, ali ne treba se čuditi što je Srbija decenijama podeljena na dve procentualno skoro podjednake celine, gde prvi uvek ZA a drugi uvek PROTIV, čak kad za to uopšte nema potrebe ni opravdanja. Taj odnos snaga pripisujem onima koji tvrde da su napredniji, pametniji, istrajniji i bolji, a i nisu, jer da zaista jesu odnos bi svakako bio drugačiji. Prostor koji izgubimo ili ne kontrolišemo uspešno na bilo kom polju pa i u političkom životu nije greška onih koji su ga zauzeli nego onih koji su ga svojim shvatanjem izgubili i to bi definitivno trebalo shvatiti.

Zato na smom kraju u još jednom potpunom nerazumevanju potenciranja reči i dela Zorana Đinđića, baš od onih koji bi po njima i trebali da postupaju a to ne rade, moram da se zapitam šta bi bilo sa svima nama i sa njim da je imao internet, blogove, twitter i sve divne ljude koji se time bave u Srbiji. Nažalost nisam bio u mogučnosti da pratim takmičenje u besedništvu ali koliko znam o tome nije govorio niko, a čisto sumnjam da sam se ja jedini toga setio.

Da li bi internet-politička scena Srbije i u tom obliku generisala protivnike, mislim na ozbiljnije, verodostojne i autentične primedbe i kritike od strane od ljudi sa imenom i prezimenom, ili bi i njegova Sajber scena doživela krah identičan stvarnosti. Da li bi se ranije saznalo za sve te citate i mudrosti izrečene na panelima širom zemlje, mada su neki od citata samo vešto presađeni na našu stvarnost, ili bi bilo isto. Moje lično mišljenje je da bi trbalo mnogo snajpera i mnogo budala i pacova da je tada funkcionisao internet sa svim svojim mrežama i platformama.

I pitanje za kraj. Da li se još uvek neko u Srbiji brine o tome da se informacije plasiraju sporije i zaobilaznim putevima?

epilog: Zorana Đinđića sam imao prilike i lično da upoznam i otih petnaestak minuta ćaskanja bih mogao da napišem destak ovakvih tekstova ali nikako ne prihvatam tezu da kritikujući DS, komentarisao sam i uvek ću, kritikujem njega.