Čiča-Tomina koliba

Dakle, radikali su definitivno izbačeni iz svoje udobne pozicije moralnog pobednika i dežurnog zakerala

Zoran Ćirić /Politika ONLINE- Pogledi sa strane
[objavljeno: 14/05/2008]

A taman sam pomislio da će sve opet biti isto!

Kad ono… Mamurluk se dogodio pre nego što je evropejska zdravica prešla u eksiranje.

Elem, čim sam ugledao uspaničenog Tomu kako uz alka selcere, još pre ponoći ultimativno sastavlja novu vladajuću koaliciju – pominjući zagrobnim glasom „nove izbore”, „provociranje građanskih nemira” i „veštačke emocije” predsednika Srbije – bilo mi je jasno da su Amerikanci odlučili da ovde zavedu red i konačno stave tačku na „srpsku priču”. Odnosno, da su procenili da je kucnuo čas da radikali konačno „uđu u vlast” – kako bi „Milosrdni anđeo” stvorio sebi savršen alibi za bombardovanje Srbije i otimanje Kosova.

Uostalom, dovoljno dugo je Bela kuća činila poteze koji su efektno podizali rejting Vojvodinim sledbenicima, dok su tzv. prozapadnim snagama u Srbiji cinično otvarali vrata za saradnju – ali tako da ovdašnja javnost obavezno vidi Tadića i družinu sa pantalonama smaknutim do ispod kolena. Igra se permanentno ponavljala, sa neskrivenom namerom da i „poslednji Srbin” (omiljena šifra u zapadnjačkoj diplomatiji) shvati da politika više nije kurva: politika je rijaliti šou. Mora se priznati da im je edukacija uspela. Nema tog „poslednjeg Srbina” koji se nije nasmejao slušajući našu ekspertsku elitu kako mazohistički metaniše o „ljubavi i interesima” u svetu realne politike.

Dakle, radikali su definitivno izbačeni iz svoje udobne pozicije moralnog pobednika i dežurnog zakerala. Kakav kopernikanski obrt (kapitala)! Onaj isti Toma koji je koliko zimus ladno prepustio pobedu Tadiću, evo ga gde očajnički cima Voju za rukav, a Ivicu za manžetne – ne bi li ih privoleo da „oproštajni valcer” odigraju u njegovom zagrljaju.

Naravno, Amerikanci ne bi bili to što jesu (izmišljotina Holivuda) da nisu detaljno razradili podelu uloga u filmskom spektaklu, najskupljem koji je ikada sniman u Srbiji. Kasting je naprosto savršen, sasvim na nivou scenarija i režije. Uverite se sami…

… Pošto im je borba protiv korupcije i kriminala postala najnovija opsesija, radikali dobijaju policiju i pravosuđe. Da bi ostvarili svoj san o socijalnoj pravdi i teritorijalnom integritetu, Dačićeva trijada dobija Ministarstvo finansija, Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, Ministarstvo odbrane i guvernera Narodne banke. Vojini nacionalno osvešćeni intelektualci preuzimaju Ministarstvo spoljnih poslova, plus ministarstvo za lažnu državu Kosovo i Ministarstvo prosvete pride – da nam deca ne zaborave da nema svetle budućnosti bez rodoljublja, patriotizma i opismenjenog nacionalizma. Podrazumeva se da Velja ostaje na istim multiministarskim funkcijama, a Sulejman će, u skladu sa multietničkim principima, voditi ministarstvo za manjine i debatni klub „Sheveningen”. Za svaki slučaj, Palma će se brinuti o regionalnom razvoju.

Naravno, Voja ostaje premijer, Toma se vraća na svoje „staro mesto” predsednika skupštine, a Mrkonjić će zajahati fotelju potpredsednika vlade.

Iskreno, ima li prirodnije deobe plena, u ekonomsko-ideološko-državničkom smislu? I nismo li oduvek bili primorani da biramo između Čiča-Tomine kolibe i Proklete avlije?

Kao kreator „strateškog realizma za jednokratnu upotrebu”, Amerika se već pobrinula da se bilo koje alternativno rešenje momentalno pretvori u političko samoubistvo onih koji bi da se usude… Uostalom, kako će fanatični Evropejci podneti da su, u stvari, glasali za rehabilitaciju SPS-a? I kako će Ivica sprovesti „socijalnu pravdu” pored „pitbula neoliberalne ekonomije”, mlađanog mu Dinkića? Važi i obrnuto. Ili, možda Dačić i može da proguta kosovsku knedlu, dumajući o onoj fantomskoj Rezoluciji fantomske UN, ali „Čankova Vojvodina” totalno urušava svako SPS-ovsko zaklinjanje u očuvanje teritorijalnog integriteta.

E, sad, mogući su i novi izbori, i ta pomisao izaziva američki klimoglav. Zašto? Zato jer, u ovim okolnostima, novi izbori će se – prilično predvidljivo – okončati uvođenjem diktature. A kao što nas skorašnja istorija uči (Španija, Čile, Grčka…) – nema uspešne diktature ako iza nje ne stoji moćni mentor. S obzirom na naš balkanski položaj, u slučaju takvog raspleta, američko-ruski samit je neizbežan i nužno će voditi destabilizaciji i najčvršće diktature.

Što bi samo potvrdilo tezu o našoj izuzetnosti (čitaj: „unikatnosti”). Jedino bi se u Srbiji diktatori smenjivali kao što se u drugim državama smenjuju predsednici i vlade.

Am ožda ne bismo ni primetili razliku?